Књига о Јову 9
1 А Јов одговори и рече:
Then responded Job, and said—
2 Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
Of a truth, I know that so it is, But how can a mortal be just with GOD?
3 Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
If he choose to contend with him, he cannot answer him, one of a thousand:
4 Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
Wise in heart, and alert in vigour, What man hath hardened himself against him, and prospered!
5 Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
Who removeth mountains, unawares, Who overturneth them in his anger;
6 Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
Who shaketh the earth, out of its place, and, the pillars thereof, shudder;
7 Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
Who commandeth the sun, and it breaketh not forth, and, about the stars, he putteth a seal;
8 Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
Who spreadeth out fire heavens, by himself alone! and marcheth along, on the heights of the sea;
9 Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
Who made the Bear, the Giant and the Cluster, and the chambers of the south;
10 Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
Who doeth great things, past finding out, and marvels, beyond number.
11 Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
Lo! he cometh upon me, yet can I not see him, Yea he passeth on, yet can I not discern him.
12 Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
Lo! he snatcheth away, who can bring it back? Who shall say unto him, What wouldst thou do?
13 Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
As for GOD, if he withdraw not his anger, under him, will have submitted themselves—the proud helpers.
14 А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
How much less that, I, should answer him, should choose my words with him?
15 Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
Whom, though I were righteous, yet would I not answer, to be absolved, I would make supplication.
16 Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
Though I had called, and he had answered me, I could not believe, that he would lend an ear to my voice.
17 Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
For, with a tempest, would he fall upon me, and would multiply my wounds without need;
18 Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
He would not suffer me to recover my breath, for he would surfeit me with bitter things.
19 Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
If it regardeth vigour, bold is he! If justice, who could summon him?
20 Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
If I should justify myself, mine own mouth, would condemn me, —I blameless? then had it shewn me perverse.
21 Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
I blameless? I should not know my own soul, I should despise my own life!
22 Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
One thing, there is, for which cause, I have said it, The blameless and the lawless, he bringeth to an end.
23 Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
If, a scourge, slay suddenly, at the despair of innocent ones, he mocketh.
24 Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
The earth, hath been given into the hand of a lawless one, The faces of her judges, he covereth, If not, then who is it?
25 Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
My days, therefore, are swifter than a runner, They have fled, they have seen no good.
26 Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
They have passed away with boats of paper-reed, like a vulture [which] rusheth upon food.
27 Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
If I say, I will forget my complaint, I will lay aside my sad countenance, and brighten up,
28 Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
I am afraid of all my pains, I know, that thou wilt not pronounce me innocent.
29 Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
I, shall be held guilty, —Wherefore then, in vain, should I toil?
30 Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
Though I bathe myself in snow water, and cleanse, in cleanness itself, my hands,
31 Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
Then, in a ditch, wouldst thou plunge me, and mine own clothes should abhor me:
32 Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
For he is not a man like myself, whom I might answer, nor could we come together into judgment:
33 Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
There is not, between us, a mediator, who might lay his hand upon us both.
34 Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
Let him take from off me his rod, and, his terror, let it not startle me:
35 Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.
I could speak, and not be afraid of him, although, not so, am, I, in myself!
