Књига о Јову 9
1 А Јов одговори и рече:
Then Job answered and said:
2 Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
Of a truth, I know that it is so: For how can man be just before God?
3 Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
If he choose to contend with him, He cannot answer him to one charge of a thousand.
4 Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
He is excellent in wisdom, mighty in strength: Who hath hardened himself against him, and prospered?
5 Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
He removeth the mountains, and they know it not; He overturneth them in his anger.
6 Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
He shaketh the earth out of her place, And the pillars thereof tremble.
7 Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
He commandeth the sun, and it riseth not, And he sealeth up the stars.
8 Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
He alone spreadeth out the heavens, And walketh upon the high waves of the sea.
9 Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
He made the Bear, Orion, and the Pleiades, And the secret chambers of the South.
10 Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
He doeth great things past finding out, Yea, wonderful things without number.
11 Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
Lo! he goeth by me, but I see him not; He passeth along, but I do not perceive him.
12 Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
Lo! he seizeth, and who can hinder him? Who will say to him, What doest thou?
13 Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
God will not turn away his anger; The proud helpers are brought low before him.
14 А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
How much less shall I answer him, And choose out words to contend with him?
15 Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
Though I were innocent, I would not answer him; I would cast myself on the mercy of my judge.
16 Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
Should I call, and he make answer to me, I could not believe that he listened to my voice, —
17 Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
He who falleth upon me with a tempest, And multiplieth my wounds without cause!
18 Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
Who will not suffer me to take my breath, But filleth me with bitterness!
19 Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
If I look to strength, “Lo! here am I!” [[saith he, ]] If to justice, “Who shall summon me to trial?”
20 Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
Though I were upright, yet must my own mouth condemn me; Though I were innocent, He would prove me perverse.
21 Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
Though I were innocent, I would not care for myself; I would despise my life.
22 Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
It is all one; therefore I will affirm, He destroyeth the righteous and the wicked alike.
23 Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
When the scourge bringeth sudden destruction, He laugheth at the sufferings of the innocent.
24 Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
The earth is given into the hands of the wicked; He covereth the face of the judges thereof; If it be not He, who is it?
25 Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
My days have been swifter than a courier; They have fled away; they have seen no good.
26 Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
They have gone by like the reed-skiffs; Like the eagle, darting upon his prey.
27 Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
If I say, I will forget my lamentation, I will change my countenance, and take courage,
28 Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
Still am I in dread of the multitude of my sorrows; For I know that thou wilt not hold me innocent.
29 Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
I shall be found guilty; Why then should I labor in vain?
30 Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
If I wash myself in snow, And cleanse my hands with lye,
31 Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
Still wilt thou plunge me into the pit, So that my own clothes will abhor me.
32 Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
For He is not a man, as I am, that I may contend with him, And that we may go together into judgment;
33 Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
There is no umpire between us, Who may lay his hand upon us both.
34 Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
Let him take from me his rod, And not dismay me with his terrors,
35 Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.
Then I will speak, and not be afraid of him: For I am not so at heart.
