Књига о Јову 9
1 А Јов одговори и рече:
Then Job answered and said,
2 Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?
I know [it is] so of a truth: but how should man be just with God?
3 Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.
If he will contend with him, he cannot answer him one of a thousand.
4 Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?
[He is] wise in heart, and mighty in strength: who hath hardened [himself] against him, and hath prospered?
5 Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;
Which removeth the mountains, and they know not: which overturneth them in his anger.
6 Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;
Which shaketh the earth out of her place, and the pillars thereof tremble.
7 Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;
Which commandeth the sun, and it riseth not; and sealeth up the stars.
8 Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;
Which alone spreadeth out the heavens, and treadeth upon the waves of the sea.
9 Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;
Which maketh Arcturus, Orion, and Pleiades, and the chambers of the south.
10 Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.
Which doeth great things past finding out; yea, and wonders without number.
11 Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.
Lo, he goeth by me, and I see [him] not: he passeth on also, but I perceive him not.
12 Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?
Behold, he taketh away, who can hinder him? who will say unto him, What doest thou?
13 Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.
[If] God will not withdraw his anger, the proud helpers do stoop under him.
14 А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?
How much less shall I answer him, [and] choose out my words [to reason] with him?
15 Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.
Whom, though I were righteous, [yet] would I not answer, [but] I would make supplication to my judge.
16 Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.
If I had called, and he had answered me; [yet] would I not believe that he had hearkened unto my voice.
17 Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.
For he breaketh me with a tempest, and multiplieth my wounds without cause.
18 Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.
He will not suffer me to take my breath, but filleth me with bitterness.
19 Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?
If [I speak] of strength, lo, [he is] strong: and if of judgment, who shall set me a time [to plead]?
20 Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.
If I justify myself, mine own mouth shall condemn me: [if I say], I [am] perfect, it shall also prove me perverse.
21 Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.
[Though] I [were] perfect, [yet] would I not know my soul: I would despise my life.
22 Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.
This [is] one [thing], therefore I said [it], He destroyeth the perfect and the wicked.
23 Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.
If the scourge slay suddenly, he will laugh at the trial of the innocent.
24 Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?
The earth is given into the hand of the wicked: he covereth the faces of the judges thereof; if not, where, [and] who [is] he?
25 Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.
Now my days are swifter than a post: they flee away, they see no good.
26 Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.
They are passed away as the swift ships: as the eagle [that] hasteth to the prey.
27 Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;
If I say, I will forget my complaint, I will leave off my heaviness, and comfort [myself: ]
28 Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.
I am afraid of all my sorrows, I know that thou wilt not hold me innocent.
29 Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?
[If] I be wicked, why then labour I in vain?
30 Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,
If I wash myself with snow water, and make my hands never so clean;
31 Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.
Yet shalt thou plunge me in the ditch, and mine own clothes shall abhor me.
32 Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;
For [he is] not a man, as I [am, that] I should answer him, [and] we should come together in judgment.
33 Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.
Neither is there any daysman betwixt us, [that] might lay his hand upon us both.
34 Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;
Let him take his rod away from me, and let not his fear terrify me:
35 Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.
[Then] would I speak, and not fear him; but [it is] not so with me.
