Књига о Јову 9

1 А Јов одговори и рече:

١ فَأَجَابَ أَيُّوبُ وَقَالَ:

2 Заиста, знам да је тако; јер како би могао човек бити прав пред Богом?

٢ «صَحِيحٌ. قَدْ عَلِمْتُ أَنَّهُ كَذَا، فَكَيْفَ يَتَبَرَّرُ ٱلْإِنْسَانُ عِنْدَ ٱللهِ؟

3 Ако би се хтео прети с Њим, не би Му могао одговорити од хиљаде на једну.

٣ إِنْ شَاءَ أَنْ يُحَاجَّهُ، لَا يُجِيبُهُ عَنْ وَاحِدٍ مِنْ أَلْفٍ.

4 Мудар је срцем и јак снагом; ко се је опро Њему и био срећан?

٤ هُوَ حَكِيمُ ٱلْقَلْبِ وَشَدِيدُ ٱلْقُوَّةِ. مَنْ تَصَلَّبَ عَلَيْهِ فَسَلِمَ؟

5 Он премешта горе, да нико и не опази; превраћа их у гневу свом;

٥ ٱلْمُزَحْزِحُ ٱلْجِبَالَ وَلَا تَعْلَمُ، ٱلَّذِي يَقْلِبُهَا فِي غَضَبِهِ.

6 Он креће земљу с места њеног да јој се ступови дрмају;

٦ ٱلْمُزَعْزِعُ ٱلْأَرْضَ مِنْ مَقَرِّهَا، فَتَتَزَلْزَلُ أَعْمِدَتُهَا.

7 Он кад запрети сунцу, не излази; Он запечаћава звезде;

٧ ٱلْآمِرُ ٱلشَّمْسَ فَلَا تُشْرِقُ، وَيَخْتِمُ عَلَى ٱلنُّجُومِ.

8 Он разапиње небо сам, и гази по валима морским;

٨ ٱلْبَاسِطُ ٱلسَّمَاوَاتِ وَحْدَهُ، وَٱلْمَاشِي عَلَى أَعَالِي ٱلْبَحْرِ.

9 Он је начинио звезде кола и штапе и влашиће и друге југу у дну;

٩ صَانِعُ ٱلنَّعْشِ وَٱلْجَبَّارِ وَٱلثُّرَيَّا وَمَخَادِعِ ٱلْجَنُوبِ.

10 Он чини ствари велике и неиспитиве и дивне, којима нема броја.

١٠ فَاعِلُ عَظَائِمَ لَا تُفْحَصُ، وَعَجَائِبَ لَا تُعَدُّ.

11 Гле, иде мимо мене, а ја не видим; прође, а ја га не опазим.

١١ «هُوَذَا يَمُرُّ عَلَيَّ وَلَا أَرَاهُ، وَيَجْتَازُ فَلَا أَشْعُرُ بِهِ.

12 Гле, кад ухвати, ко ће Га нагнати да врати? Ко ће Му казати: Шта радиш?

١٢ إِذَا خَطَفَ فَمَنْ يَرُدُّهُ؟ وَمَنْ يَقُولُ لَهُ: مَاذَا تَفْعَلُ؟

13 Бог не устеже гнева свог, падају пода Њ охоли помоћници.

١٣ ٱللهُ لَا يَرُدُّ غَضَبَهُ. يَنْحَنِي تَحْتَهُ أَعْوَانُ رَهَبَ.

14 А како би Му ја одговарао и бирао речи против Њега?

١٤ كَمْ بِٱلْأَقَلِّ أَنَا أُجَاوِبُهُ وَأَخْتَارُ كَلَامِي مَعَهُ؟

15 Да сам и прав, нећу Му се одговорити, ваља да се молим судији свом.

١٥ لِأَنِّي وَإِنْ تَبَرَّرْتُ لَا أُجَاوِبُ، بَلْ أَسْتَرْحِمُ دَيَّانِي.

16 Да Га зовем и да ми се одзове, још не могу веровати да је чуо глас мој.

١٦ لَوْ دَعَوْتُ فَٱسْتَجَابَ لِي، لَمَا آمَنْتُ بِأَنَّهُ سَمِعَ صَوْتِي.

17 Јер ме је вихором сатро и задао ми много рана низашта.

١٧ ذَاكَ ٱلَّذِي يَسْحَقُنِي بِٱلْعَاصِفَةِ، وَيُكْثِرُ جُرُوحِي بِلَا سَبَبٍ.

18 Не да ми да одахнем, него ме сити горчинама.

١٨ لَا يَدَعُنِي آخُذُ نَفَسِي، وَلَكِنْ يُشْبِعُنِي مَرَائِرَ.

19 Ако је на силу, гле, Он је најсилнији; ако на суд, ко ће ми сведочити?

١٩ إِنْ كَانَ مِنْ جِهَةِ قُوَّةِ ٱلْقَوِيِّ، يَقُولُ: هَأَنَذَا. وَإِنْ كَانَ مِنْ جِهَةِ ٱلْقَضَاءِ يَقُولُ: مَنْ يُحَاكِمُنِي؟

20 Да се правдам, моја ће ме уста осудити; да сам добар, показаће да сам неваљао.

٢٠ إِنْ تَبَرَّرْتُ يَحْكُمُ عَلَيَّ فَمِي، وَإِنْ كُنْتُ كَامِلًا يَسْتَذْنِبُنِي.

21 Ако сам добар, нећу знати за то; омрзао ми је живот мој.

٢١ «كَامِلٌ أَنَا. لَا أُبَالِي بِنَفْسِي. رَذَلْتُ حَيَاتِي.

22 Свеједно је; зато рекох: и доброг и безбожног Он потире.

٢٢ هِيَ وَاحِدَةٌ. لِذَلِكَ قُلْتُ: إِنَّ ٱلْكَامِلَ وَٱلشِّرِّيرَ هُوَ يُفْنِيهِمَا.

23 Кад би још убио бич наједанпут! Али се смеје искушавању правих.

٢٣ إِذَا قَتَلَ ٱلسَّوْطُ بَغْتَةً، يَسْتَهْزِئُ بِتَجْرِبَةِ ٱلْأَبْرِيَاءِ.

24 Земља се даје у руке безбожнику; лице судија њених заклања; ако не Он, да ко?

٢٤ ٱلْأَرْضُ مُسَلَّمَةٌ لِيَدِ ٱلشِّرِّيرِ. يُغَشِّي وُجُوهَ قُضَاتِهَا. وَإِنْ لَمْ يَكُنْ هُوَ، فَإِذًا مَنْ؟

25 Али дани моји бише бржи од гласника; побегоше, не видеше добра.

٢٥ أَيَّامِي أَسْرَعُ مِنْ عَدَّاءٍ، تَفِرُّ وَلَا تَرَى خَيْرًا.

26 Прођоше као брзе лађе, као орао кад лети за храну.

٢٦ تَمُرُّ مَعَ سُفُنِ ٱلْبَرْدِيِّ. كَنَسْرٍ يَنْقَضُّ إِلَى قَنَصِهِ.

27 Ако кажем: Заборавићу тужњаву своју, оставићу гнев свој и окрепићу се;

٢٧ إِنْ قُلْتُ: أَنْسَى كُرْبَتِي، أُطْلِقُ وَجْهِي وَأَتَبَلَّجُ،

28 Страх ме је од свих мука мојих, знам да ме нећеш оправдати.

٢٨ أَخَافُ مِنْ كُلِّ أَوْجَاعِي عَالِمًا أَنَّكَ لَا تُبَرِّئُنِي.

29 Бићу крив; зашто бих се мучио узалуд?

٢٩ أَنَا مُسْتَذْنَبٌ، فَلِمَاذَا أَتْعَبُ عَبَثًا؟

30 Да се измијем водом снежницом, и да очистим сапуном руке своје,

٣٠ وَلَوِ ٱغْتَسَلْتُ فِي ٱلثَّلْجِ، وَنَظَّفْتُ يَدَيَّ بِٱلْإِشْنَانِ،

31 Тада ћеш ме замочити у јаму да се гаде на ме моје хаљине.

٣١ فَإِنَّكَ فِي ٱلنَّقْعِ تَغْمِسُنِي حَتَّى تَكْرَهَنِي ثِيَابِي.

32 Јер није човек као ја да Му одговарам, да идем с Њим на суд;

٣٢ لِأَنَّهُ لَيْسَ هُوَ إِنْسَانًا مِثْلِي فَأُجَاوِبَهُ، فَنَأْتِي جَمِيعًا إِلَى ٱلْمُحَاكَمَةِ.

33 Нити има међу нама кмета да би ставио руку своју међу нас двојицу.

٣٣ لَيْسَ بَيْنَنَا مُصَالِحٌ يَضَعُ يَدَهُ عَلَى كِلَيْنَا.

34 Нека одмакне од мене прут свој, и страх Његов нека ме не страши;

٣٤ لِيَرْفَعْ عَنِّي عَصَاهُ وَلَا يَبْغَتْنِي رُعْبُهُ.

35 Тада ћу говорити, и нећу Га се бојати; јер овако не знам за себе.

٣٥ إِذًا أَتَكَلَّمُ وَلَا أَخَافُهُ، لِأَنِّي لَسْتُ هَكَذَا عِنْدَ نَفْسِي.