Књига о Јову 8
1 Тада одговори Вилдад Сушанин и рече:
Андин Шухалиқ Билдад җававән мундақ деди: —
2 Докле ћеш тако говорити? И речи уста твојих докле ће бити као силан ветар?
«Сән қачанғичә мошуларни сөзләйсән? Ағзиңдики сөзләр күчлүк шамалдәк қачанғичә чиқиду?
3 Еда ли Бог криво суди? Или Свемогући изврће правду?
Тәңри адаләтни бурмилиғучиму? Һәммигә Қадир адиллиқни бурмиламду?
4 Што су синови твоји згрешили Њему, зато их је дао безакоњу њиховом.
Сениң балилириң Униң алдида гуна қилған болса, У уларниму итаәтсизлигиниң җазасиға тапшурған, халас.
5 А ти да потражиш Бога и помолиш се Свемогућем,
Бирақ әгәр өзүң һазир чин көңлүңдин Тәңрини издисәңла, Һәммигә Қадирға илтиҗа қилсаңла,
6 Ако си чист и прав, заиста ће се пренути за те и честит ће учинити праведан стан твој;
Әгәр сән сап дил һәм дурус болған болсаң, Шүбһисизки, У сән үчүн ойғиниду, Чоқум сениң һәққанийлиғиңға толған туралғуңни гүлләндүриду.
7 И почетак ће твој бити мален, а последак ће ти бити врло велик.
Сән дәсләптә етиварсиз қаралған болсаңму, Бирақ сән ахирида чоқум техиму гүллинисән.
8 Јер питај пређашњи нараштај, и настани да разабереш од отаца њихових;
Шуңа сәндин өтүнәйки, өткәнки дәвирләрдин сорап баққин, Уларниң ата-бовилириниң издинишлиригиму көңүл қойғин
9 Јер смо ми јучерашњи, и не знамо ништа, јер су наши дани на земљи сен.
(Чүнки биз болсақ түнүгүнла туғулғанмиз; Күнлиримиз пәқәт бир сайә болғачқа, һеч немини билмәймиз).
10 Неће ли те они научити? Неће ли ти казати и из срца свог изнети речи?
Саңа көрсәтмә берип үгәтәләйдиған улар әмәсму? Улар өз көңлидикини саңа сөзлимәмду?
11 Ниче ли сита без влаге? Расте ли рогоз без воде?
Латқа болмиса йекәнләр егиз өсәләмду? Қомушлуқтики от-чөпләр сусиз өсәләмду?
12 Док се још зелени, док се не покоси, суши се пре сваке траве.
Улар йешил пети болуп, техичә орулмиған болсиму, Һәр қандақ от-чөптин тез тозуп кетиду.
13 Такве су стазе свих који заборављају Бога, и надање лицемерово пропада.
Тәңрини унтуған кишиләрниң һәммисиниң ақивәтлири мана шундақтур; Ипласларниң үмүти мана шундақ йоққа кетәр.
14 Његово се надање подлама и уздање је његово кућа паукова;
Чүнки униң таянғини чүрүк бир нәрсә, халас; Униң ишәнгини болса өмчүкниң торидур, халас.
15 Наслони се на кућу своју, али она не стоји тврдо; ухвати се за њу, али се она не може одржати.
У өз угисиға йөлиниду, бирақ у мәзмут турмайду; У уни чиң тутувалған болсиму, бирақ у бәрдашлиқ берәлмәйду.
16 Зелени се на сунцу, и у врх врта његовог пружају се огранци његови;
У қуяш астида көклигән болсиму, Униң пиләклири өз беғини қаплиған болсиму,
17 Жиле његове заплећу се код извора, и на месту каменитом шири се;
Униң йилтизлири таш догисиға чирмишип кәткән болсиму, У ташлар арисида орун издигән болсиму,
18 Али кад се ишчупа из места свог, оно га се одриче: Нисам те видело.
Лекин [Худа] уни орнидин юливәтсә, Әшу йәр униңдин тенип: «Мән сени көрмигән!» — дәйду.
19 Ето, то је радост од његова пута; а из праха ниче други.
Мана униң йолиниң шатлиғи! Униңдин кейин орниға башқилири тупрақтин үниду.
20 Гле, Бог не одбацује доброг, али не прихвата за руку зликовца.
Қара, Худа дурус адәмни ташлимайду, Яки яманлиқ қилғучиларниң қолини тутуп уларни йөлимәйду.
21 Још ће напунити уста твоја смеха и усне твоје попевања.
У йәнә сениң ағзиңни күлкә билән, Ләвлириңни шатлиқ авазлири билән толдуриду,
22 Ненавидници твоји обући ће се у срамоту, и шатора безбожничког неће бити.
Саңа нәпрәтләнгәнләргә шәрмәндилик чаплиниду, Әскиләрниң чедири йоқитилиду».
