Књига о Јову 8
1 Тада одговори Вилдад Сушанин и рече:
Pea naʻe toki tali ʻe Pilitati mei Suaa, ʻo ne pehē,
2 Докле ћеш тако говорити? И речи уста твојих докле ће бити као силан ветар?
ʻE fēfē hono fuoloa ʻo hoʻo lea pehē pe? Pea tatau mo e matangi mālohi ʻae ngaahi lea ʻa ho ngutu?
3 Еда ли Бог криво суди? Или Свемогући изврће правду?
He ʻoku fakahala ʻe he ʻOtua ʻae fakamaau? Pe fakahalaʻi ʻe he Māfimafi ʻae angatonu?
4 Што су синови твоји згрешили Њему, зато их је дао безакоњу њиховом.
Kapau kuo angahala ʻa hoʻo fānau kiate ia, pea kuo ne liʻaki ʻakinautolu ko e meʻa ʻi heʻenau fai hala;
5 А ти да потражиш Бога и помолиш се Свемогућем,
Kapau te ke kumi vave ki he ʻOtua, pea fai hoʻo faʻa hū tāumaʻu ki he Māfimafi;
6 Ако си чист и прав, заиста ће се пренути за те и честит ће учинити праведан стан твој;
Kapau kuo ke maʻa mo angatonu ko e moʻoni ʻe ʻā hake ia maʻau, pea te ne ngaohi ke monūʻia ʻae nofoʻanga ʻo hoʻo māʻoniʻoni.
7 И почетак ће твој бити мален, а последак ће ти бити врло велик.
Neongo ʻae siʻi ʻa ho kamataʻanga, ka ʻe fakalahi ʻaupito ho ikuʻanga.
8 Јер питај пређашњи нараштај, и настани да разабереш од отаца њихових;
“Ko eni, ʻoku ou kole kiate koe, ke ke fehuʻi ki he kuonga ʻi muʻa, pea ke teuʻi koe ke ke ʻeke ki heʻenau ngaahi tamai:
9 Јер смо ми јучерашњи, и не знамо ништа, јер су наши дани на земљи сен.
(He ʻoku ʻoe ʻaneafi pe ʻakinautolu, pea taʻeʻilo ha meʻa, koeʻuhi ʻoku tatau hotau ngaahi ʻaho ʻi māmani mo e ʻata: )
10 Неће ли те они научити? Неће ли ти казати и из срца свог изнети речи?
ʻIkai ʻe akonakiʻi koe ʻekinautolu, ʻo tala kiate koe, pea hua ʻaki mai ʻae ngaahi lea mei honau loto?
11 Ниче ли сита без влаге? Расте ли рогоз без воде?
“ʻE faʻa tupu ʻae mohuku ʻoe anovai ka ʻi he kelepulu pe? ʻE faʻa tupu ʻae kaho ka ʻi he vai pe?
12 Док се још зелени, док се не покоси, суши се пре сваке траве.
He ʻoku lolotonga ʻene kei mata, ʻo ʻikai tā, ʻoku tomuʻa mae ia ʻi he ʻakau kotoa pē.
13 Такве су стазе свих који заборављају Бога, и надање лицемерово пропада.
ʻOku pehē pe ʻae ʻaluʻanga ʻokinautolu ʻoku fakangaloʻi ʻae ʻOtua; pea ko e ʻamanaki ʻae mālualoi ʻe ʻauha ia:
14 Његово се надање подлама и уздање је његово кућа паукова;
Ko ʻene ʻamanaki ʻe tuʻusi ia, pea ko ʻene falalaʻanga ko e matamata kupenga ʻoe hina.
15 Наслони се на кућу своју, али она не стоји тврдо; ухвати се за њу, али се она не може одржати.
ʻE faʻaki ia ki hono fale, ka ʻe ʻikai tuʻu ia: ʻe puke maʻu ʻe ia ki ai, ka ʻe ʻikai te ne tolonga.”
16 Зелени се на сунцу, и у врх врта његовог пружају се огранци његови;
ʻOku maʻuiʻui ia ʻi he mata ʻoe laʻā, pea tupu hono vaʻa ʻi heʻene ngoue.
17 Жиле његове заплећу се код извора, и на месту каменитом шири се;
Ko hono ngaahi aka ʻoku fefihifihitaki ʻi he tafungofunga, ʻo ʻiloʻi ʻae potu makamaka.
18 Али кад се ишчупа из места свог, оно га се одриче: Нисам те видело.
Kapau te ne fakaʻauha ia mei hono potu, pea ʻe toki fakafisi ia, ʻo pehē, ‘naʻe ʻikai te u mamata kiate koe.’
19 Ето, то је радост од његова пута; а из праха ниче други.
Vakai, ko e fiefia eni ʻa hono hala, pea ʻe toe tupu ʻae niʻihi mei he kelekele.
20 Гле, Бог не одбацује доброг, али не прихвата за руку зликовца.
“Vakai, ʻe ʻikai siʻaki ʻe he ʻOtua ha taha haohaoa, pea ʻe ʻikai tokoniʻi ʻe ia ʻae kau fai kovi:
21 Још ће напунити уста твоја смеха и усне твоје попевања.
Kaeʻoua ke ne fakapito ho ngutu ʻi he kata, mo ho loungutu ʻi he fiefia.
22 Ненавидници твоји обући ће се у срамоту, и шатора безбожничког неће бити.
Ko kinautolu ʻoku fehiʻa kiate koe ʻe fakakofuʻaki ʻae mā; pea ʻe fakaʻauha ʻae nofoʻanga ʻoe angahala.”
