Књига о Јову 8
1 Тада одговори Вилдад Сушанин и рече:
Respondens autem Baldad Suhites, dixit:
2 Докле ћеш тако говорити? И речи уста твојих докле ће бити као силан ветар?
Usquequo loqueris talia, et spiritus multiplex sermones oris tui?
3 Еда ли Бог криво суди? Или Свемогући изврће правду?
Numquid Deus supplantat iudicium? aut Omnipotens subvertit quod iustum est?
4 Што су синови твоји згрешили Њему, зато их је дао безакоњу њиховом.
Etiam si filii tui peccaverunt ei, et dimisit eos in manu iniquitatis suae:
5 А ти да потражиш Бога и помолиш се Свемогућем,
Tu tamen si diluculo consurrexeris ad Deum, et Omnipotentem fueris deprecatus:
6 Ако си чист и прав, заиста ће се пренути за те и честит ће учинити праведан стан твој;
Si mundus et rectus incesseris, statim evigilabit ad te, et pacatum reddet habitaculum iustitiae tuae:
7 И почетак ће твој бити мален, а последак ће ти бити врло велик.
In tantum, ut si priora tua fuerint parva, et novissima tua multiplicentur nimis.
8 Јер питај пређашњи нараштај, и настани да разабереш од отаца њихових;
Interroga enim generationem pristinam, et diligenter investiga patrum memoriam:
9 Јер смо ми јучерашњи, и не знамо ништа, јер су наши дани на земљи сен.
(Hesterni quippe sumus, et ignoramus quoniam sicut umbra dies nostri sunt super terram.)
10 Неће ли те они научити? Неће ли ти казати и из срца свог изнети речи?
Et ipsi docebunt te: loquentur tibi, et de corde suo proferent eloquia.
11 Ниче ли сита без влаге? Расте ли рогоз без воде?
Numquid vivere potest scirpus absque humore? aut crescere carectum sine aqua?
12 Док се још зелени, док се не покоси, суши се пре сваке траве.
Cum adhuc sit in flore, nec carpatur manu, ante omnes herbas arescit:
13 Такве су стазе свих који заборављају Бога, и надање лицемерово пропада.
Sic viae omnium, qui obliviscuntur Deum, et spes hypocritae peribit:
14 Његово се надање подлама и уздање је његово кућа паукова;
Non ei placebit vecordia sua, et sicut tela aranearum fiducia eius.
15 Наслони се на кућу своју, али она не стоји тврдо; ухвати се за њу, али се она не може одржати.
Innitetur super domum suam, et non stabit: fulciet eam, et non consurget:
16 Зелени се на сунцу, и у врх врта његовог пружају се огранци његови;
Humectus videtur antequam veniat Sol, et in ortu suo germen eius egredietur.
17 Жиле његове заплећу се код извора, и на месту каменитом шири се;
Super acervum petrarum radices eius densabuntur, et inter lapides commorabitur.
18 Али кад се ишчупа из места свог, оно га се одриче: Нисам те видело.
Si absorbuerit eum de loco suo, negabit eum, et dicet: Non novi te.
19 Ето, то је радост од његова пута; а из праха ниче други.
Haec est enim laetitia viae eius, ut rursum de terra alii germinentur.
20 Гле, Бог не одбацује доброг, али не прихвата за руку зликовца.
Deus non proiiciet simplicem, nec porriget manum malignis:
21 Још ће напунити уста твоја смеха и усне твоје попевања.
Donec impleatur risu os tuum, et labia tua iubilo.
22 Ненавидници твоји обући ће се у срамоту, и шатора безбожничког неће бити.
Qui oderunt te, induentur confusione: et tabernaculum impiorum non subsistet.
