Књига о Јову 8
1 Тада одговори Вилдад Сушанин и рече:
Nu nam Bildad van Sjóeach het woord, en sprak:
2 Докле ћеш тако говорити? И речи уста твојих докле ће бити као силан ветар?
Hoe lang nog gaat ge zó voort, En zullen uw woorden als een stormwind loeien?
3 Еда ли Бог криво суди? Или Свемогући изврће правду?
Zou God het recht soms verkrachten, De Almachtige de gerechtigheid schenden:
4 Што су синови твоји згрешили Њему, зато их је дао безакоњу њиховом.
Wanneer uw kinderen tegen Hem hebben gezondigd, Dan heeft Hij hun slechts hun misdaad vergolden!
5 А ти да потражиш Бога и помолиш се Свемогућем,
Maar als gij uw toevlucht neemt tot God, En rein en oprecht tot den Almachtige smeekt:
6 Ако си чист и прав, заиста ће се пренути за те и честит ће учинити праведан стан твој;
Dan zal Hij van stonde af over u waken, En schenkt Hij u weer een rechtschapen gezin;
7 И почетак ће твој бити мален, а последак ће ти бити врло велик.
Dan schijnt uw vroeger lot slechts gering, Wordt ver door uw nieuwe staat overtroffen.
8 Јер питај пређашњи нараштај, и настани да разабереш од отаца њихових;
Ja, vraag het maar aan het voorgeslacht Geef acht op de bevinding van hun vaderen!
9 Јер смо ми јучерашњи, и не знамо ништа, јер су наши дани на земљи сен.
Want wij zijn van gisteren, en weten niets, Ons leven op aarde is enkel een schaduw;
10 Неће ли те они научити? Неће ли ти казати и из срца свог изнети речи?
Maar zij zullen u leren, het u vertellen, En woorden spreken uit hun hart:
11 Ниче ли сита без влаге? Расте ли рогоз без воде?
Schiet het riet op buiten het moeras, Groeien de biezen buiten het water?
12 Док се још зелени, док се не покоси, суши се пре сваке траве.
Het wordt afgesneden, terwijl het nog bloeit, En verdort vóór ieder ander gewas:
13 Такве су стазе свих који заборављају Бога, и надање лицемерово пропада.
Zo vergaat het allen, die God vergeten, Wordt de hoop van de bozen te schande!
14 Његово се надање подлама и уздање је његово кућа паукова;
Een herfstdraad is zijn vertrouwen, Zijn toeverlaat een spinneweb;
15 Наслони се на кућу своју, али она не стоји тврдо; ухвати се за њу, али се она не може одржати.
Hij steunt op zijn web, maar dit houdt het niet uit, Hij grijpt het vast, maar het houdt geen stand.
16 Зелени се на сунцу, и у врх врта његовог пружају се огранци његови;
Vol sappen staat hij in de zon, Zijn ranken verspreiden zich over zijn hof;
17 Жиле његове заплећу се код извора, и на месту каменитом шири се;
Zijn wortels kronkelen zich over het grint, En tussen de stenen grijpt hij zich vast.
18 Али кад се ишчупа из места свог, оно га се одриче: Нисам те видело.
Maar rukt men hem weg van zijn plaats, Dan verloochent ze hem: ik heb u nooit gezien!
19 Ето, то је радост од његова пута; а из праха ниче други.
Zo vergaat zijn leven door de mot Uit het stof ervan schieten anderen op.
20 Гле, Бог не одбацује доброг, али не прихвата за руку зликовца.
Neen, God verwerpt den brave niet, En reikt den boze geen hand.
21 Још ће напунити уста твоја смеха и усне твоје попевања.
Nog wordt uw mond met lachen vervuld, En uw lippen met jubel;
22 Ненавидници твоји обући ће се у срамоту, и шатора безбожничког неће бити.
Maar uw haters worden met schande bedekt, De tent der bozen verdwijnt!
