Књига о Јову 7
1 Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
Nije li èovjek na vojsci na zemlji? a dani njegovi nijesu li kao dani nadnièarski?
2 Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
Kao što sluga uzdiše za sjenom i kao što nadnièar èeka da svrši,
3 Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
Tako su meni dati u našljedstvo mjeseci zaludni i noæi muène odreðene mi.
4 Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
Kad legnem, govorim: kad æu ustati? i kad æe proæi noæ? i sitim se prevræuæi se do svanuæa.
5 Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
Tijelo je moje obuèeno u crve i u grude zemljane, koža moja puca i rašèinja se.
6 Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
Dani moji brži biše od èunka, i proðoše bez nadanja.
7 Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
Opomeni se da je moj život vjetar, da oko moje neæe više vidjeti dobra,
8 Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Niti æe me vidjeti oko koje me je viðalo; i tvoje oèi kad pogledaju na me, mene neæe biti.
Kao što se oblak razilazi i nestaje ga, tako ko siðe u grob, neæe izaæi, (Sheol h7585)
10 Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
Neæe se više vratiti kuæi svojoj, niti æe ga više poznati mjesto njegovo.
11 Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
Zato ja neæu braniti ustima svojim, govoriæu u tuzi duha svojega, naricati u jadu duše svoje.
12 Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
Eda li sam more ili kit, te si namjestio stražu oko mene?
13 Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
Kad reèem: potješiæe me odar moj, postelja æe mi moja oblakšati tužnjavu,
14 Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
Tada me strašiš snima i prepadaš me utvarama,
15 Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
Te duša moja voli biti udavljena, voli smrt nego kosti moje.
16 Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
Dodijalo mi je; neæu dovijeka živjeti; proði me se; jer su dani moji taština.
17 Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
Šta je èovjek da ga mnogo cijeniš i da mariš za nj?
18 Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
Da ga pohodiš svako jutro, i svaki èas kušaš ga?
19 Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
Kad æeš se odvratiti od mene i pustiti me da progutam pljuvanku svoju?
20 Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
Zgriješio sam; šta æu ti èiniti, o èuvaru ljudski? zašto si me metnuo sebi za biljegu, te sam sebi na tegobu?
21 Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
Zašto mi ne oprostiš grijeh moj i ne ukloniš moje bezakonje? jer æu sad leæi u prah, i kad me potražiš, mene neæe biti.
