Књига о Јову 7
1 Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
L'homme ne fait-il pas sur la terre le service d'un soldat, et ses jours ne sont-ils pas comme les jours d'un mercenaire?
2 Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
Comme l'esclave soupire après l'ombre, et comme un journalier attend son salaire,
3 Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
ainsi j'eus pour mon lot des mois de douleur, et des nuits de tourment ont été mon partage.
4 Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
Couché, je dis: Quand me lèverai-je? la nuit finira-t-elle? et je m'excède d'agitations jusqu'à l'aube du jour.
5 Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
Mon corps se couvre de vers et d'une croûte terreuse, ma peau se roidit, et de nouveau suppure.
6 Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
Mes jours fuient plus prompts que la navette, ils se consument, et je suis sans espoir.
7 Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
Souviens-Toi que ma vie est un souffle! Mes yeux ne reverront plus de bonheur;
8 Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
l'œil de celui qui me voit, ne m'apercevra plus; Tes yeux me chercheront, et je ne serai plus.
La nuée se dissipe et s'en va: ainsi, qui descend aux Enfers, n'en revient pas, (Sheol h7585)
10 Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
il ne rentre plus dans sa maison, et ses lieux ne le reconnaissent plus.
11 Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
Aussi ne mettrai-je pas un frein à ma bouche, mais je parlerai dans l'angoisse de mon cœur, et me plaindrai dans l'amertume de mon âme.
12 Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
Suis-je une mer? suis-je un dragon, que contre moi Tu mettes une barrière?
13 Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
Quand je dis: Mon lit me soulagera, ma couche portera une partie de ma peine!
14 Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
alors tu m'effraies par des songes, et par des visions tu m'épouvantes.
15 Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
Aussi je préférerais suffoquer, mourir, à conserver ma chair.
16 Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
Je dédaigne la vie! je ne vivrai pas toujours!… Suspends tes coups, car mes jours sont un souffle!
17 Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
Qu'est-ce que l'homme, pour que tu l'honores, pour que tu prennes garde à lui,
18 Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
que tu t'occupes de lui chaque matin, et l'éprouves à tous les instants?
19 Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
Jusques à quand les yeux ne me quitteront-ils pas, ne me laisseras-tu pas le temps d'avaler ma salive?
20 Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
Si j'ai péché, qu'ai-je pu te faire, observateur des hommes? Pourquoi me fais-tu le but de tes coups, tellement que je suis à moi-même un fardeau?
21 Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
Et que ne pardonnes-tu ma faute, et ne passes-tu mon péché? car bientôt je dormirai dans la poudre, et tu me chercheras, et je ne serai plus.
