Књига о Јову 7
1 Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
Ah! Certes, l’homme sur terre a une corvée de soldat, ses jours sont comme les jours d’un mercenaire.
2 Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
Il est tel qu’un esclave qui aspire à un peu d’ombre, un mercenaire qui attend son salaire.
3 Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
C’Est ainsi que j’ai eu en partage des mois de misère et qu’on m’a compté des nuits de souffrance.
4 Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
Lorsque je suis couché et que je dis: "Quand me lèverai-je?" la soirée s’allonge, et je suis rassasié d’insomnies jusqu’à l’aube matinale.
5 Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
Mon corps est revêtu de vermine et de croûtes terreuses, ma peau est crevassée et se dissout.
6 Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
Mes jours s’enfuient, plus rapides que la navette, et s’évanouissent sans espoir.
7 Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
Souviens-toi ô Dieu, que ma vie est un souffle: mon œil ne verra plus le bonheur.
8 Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Le regard qui m’a aperçu ne se posera plus sur moi tu me fixes de ton regard, et c’en est fait de moi.
La nuée se dissipe et disparaît; ainsi celui qui descend au Cheol n’en remonte plus. (Sheol h7585)
10 Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
Il ne retourne plus dans sa maison, et sa demeure ne le reconnaît plus.
11 Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
Aussi ne mettrai-je pas de frein à ma bouche: je veux parler dans la détresse de mon esprit, me plaindre dans l’amertume de mon âme.
12 Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
Suis-je donc la mer ou bien un monstre marin, que tu poses une barrière autour de moi?
13 Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
Quand je m’imagine que mon lit me consolera, que ma couche enlèvera quelque peu de ma douleur,
14 Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
tu m’effraies par des songes, tu m’épouvantes par des visions,
15 Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
de sorte que mon âme souhaite une fin violente, préférant le trépas, à ce corps misérable.
16 Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
Je suis plein de dégoût: je ne vivrai pas éternellement, donne-moi quelque relâche, car mes jours ne sont qu’un souffle.
17 Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
Qu’est-ce que le mortel que tu le prises tant et portes ton attention sur lui?
18 Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
Pourquoi lui demander des comptes chaque matin et l’éprouver à tout instant?
19 Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
Jusqu’à quand refuseras-tu de te détourner de moi et de me laisser respirer assez de temps pour avaler ma salive?
20 Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
Si j’ai failli, qu’ai-je fait contre-toi, ô sévère gardien des hommes? Pourquoi me prendre comme ta cible et faire que je sois à charge à moi-même?
21 Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
Que ne pardonnes-tu ma faute, que n’effaces-tu mon péché? Bien vite je serais couché dans la poussière: tu me chercherais, et je n’y serais plus.
