Књига о Јову 7
1 Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
Is there not a warfare to man on earth? And as the days of an hireling his days?
2 Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
As a servant desireth the shadow, And as a hireling expecteth his wage,
3 Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
So I have been caused to inherit months of vanity, And nights of misery they numbered to me.
4 Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
If I lay down then I said, 'When do I rise!' And evening hath been measured, And I have been full of tossings till dawn.
5 Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
Clothed hath been my flesh [with] worms, And a clod of dust, My skin hath been shrivelled and is loathsome,
6 Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
My days swifter than a weaving machine, And they are consumed without hope.
7 Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
Remember Thou that my life [is] a breath, Mine eye turneth not back to see good.
8 Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
The eye of my beholder beholdeth me not. Thine eyes [are] upon me — and I am not.
Consumed hath been a cloud, and it goeth, So he who is going down to Sheol cometh not up. (Sheol h7585)
10 Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
He turneth not again to his house, Nor doth his place discern him again.
11 Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
Also I — I withhold not my mouth — I speak in the distress of my spirit, I talk in the bitterness of my soul.
12 Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
A sea -[monster] am I, or a dragon, That thou settest over me a guard?
13 Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
When I said, 'My bed doth comfort me,' He taketh away in my talking my couch.
14 Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
And thou hast affrighted me with dreams, And from visions thou terrifiest me,
15 Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
And my soul chooseth strangling, Death rather than my bones.
16 Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
I have wasted away — not to the age do I live. Cease from me, for my days [are] vanity.
17 Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
What [is] man that Thou dost magnify him? And that Thou settest unto him Thy heart?
18 Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
And inspectest him in the mornings, In the evenings dost try him?
19 Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
How long dost Thou not look from me? Thou dost not desist till I swallow my spittle.
20 Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
I have sinned, what do I to Thee, O watcher of man? Why hast Thou set me for a mark to Thee, And I am for a burden to myself — and what?
21 Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
Thou dost not take away my transgression, And cause to pass away mine iniquity, Because now, for dust I lie down: And Thou hast sought me — and I am not!
