Књига о Јову 7
1 Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
Is there not a war-service for man on the earth? Are not his days as the days of a hireling?
2 Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
As a servant panteth for the shade, And as a hireling looketh for his wages,
3 Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
So am I made to possess months of affliction, And wearisome nights are appointed for me.
4 Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
If I lie down, I say, When shall I arise, and the night be gone? And I am full of restlessness until the dawning of the day.
5 Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
My flesh is clothed with worms, and clods of dust; My skin is broken and become loathsome.
6 Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
My days are swifter than a weaver's shuttle; They pass away without hope.
7 Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
O remember that my life is a breath; That mine eye shall no more see good!
8 Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
The eye of him that hath seen me shall see me no more; Thine eyes shall look for me, but I shall not be.
As the cloud dissolveth and wasteth away, So he that goeth down to the grave shall arise no more; (Sheol h7585)
10 Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
No more shall he return to his house, And his dwelling-place shall know him no more.
11 Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
Therefore I will not restrain my mouth; I will speak in the anguish of my spirit; I will complain in the bitterness of my soul.
12 Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
Am I a sea, or a sea-monster, That thou settest a watch over me?
13 Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
When I say, My bed shall relieve me, My couch shall ease my complaint,
14 Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
Then thou scarest me with dreams, And terrifiest me with visions;
15 Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
So that my soul chooseth strangling, Yea, death, rather than these my bones.
16 Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
I am wasting away; I shall not live alway: Let me alone, for my days are a vapor!
17 Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
What is man, that thou shouldst make great account him, And fix thy mind upon him?—
18 Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
That thou shouldst visit him every morning, And prove him every moment?
19 Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
How long ere thou wilt look away from me, And let me alone, till I have time to breathe?
20 Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
If I have sinned, what have I done to thee, O thou watcher of men! Why hast thou set me up as thy mark, So that I have become a burden to myself?
21 Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
And why dost thou not pardon my transgression, And take away mine iniquity? For soon shall I sleep in the dust; And, though thou seek me diligently, I shall not be.
