Књига о Јову 7
1 Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?
Har Mennesket paa Jord ej Krigerkaar? Som en Daglejers er hans Dage.
2 Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,
Som Trællen, der higer efter Skygge som Daglejeren, der venter paa Løn,
3 Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.
saa fik jeg Skuffelses Maaneder i Arv kvalfulde Nætter til Del.
4 Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.
Naar jeg lægger mig, siger jeg: »Hvornaar er det Dag, at jeg kan staa op?« og naar jeg staar op: »Hvornaar er det Kvæld?« Jeg mættes af Uro, til Dagen gryr.
5 Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.
Mit Legeme er klædt med Orme og Skorpe, min Hud skrumper ind og væsker.
6 Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.
Raskere end Skyttelen flyver mine Dage, de svinder bort uden Haab.
7 Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,
Kom i Hu, at mit Liv er et Pust, ej mer faar mit Øje Lykke at skue!
8 Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.
Vennens Øje skal ikke se mig, dit Øje søger mig — jeg er ikke mere.
Som Skyen svinder og trækker bort, bliver den, der synker i Døden, borte, (Sheol h7585)
10 Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.
han vender ej atter hjem til sit Hus, hans Sted faar ham aldrig at se igen.
11 Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.
Saa vil jeg da ej lægge Baand paa min Mund, men tale i Aandens Kvide, sukke i bitter Sjælenød.
12 Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?
Er jeg et Hav, eller er jeg en Drage, siden du sætter Vagt ved mig?
13 Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,
Naar jeg tænker, mit Leje skal lindre mig, Sengen lette mit Suk,
14 Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,
da ængster du mig med Drømme, skræmmer mig op ved Syner,
15 Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.
saa min Sjæl vil hellere kvæles, hellere dø end lide.
16 Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.
Nu nok! Jeg lever ej evigt, slip mig, mit Liv er et Pust!
17 Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?
Hvad er et Menneske, at du regner ham og lægger Mærke til ham,
18 Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?
hjemsøger ham hver Morgen, ransager ham hvert Øjeblik?
19 Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?
Naar vender du dog dit Øje fra mig, slipper mig, til jeg har sunket mit Spyt?
20 Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?
Har jeg syndet, hvad skader det dig, du, som er Menneskets Vogter? Hvi gjorde du mig til Skive, hvorfor blev jeg dig til Byrde?
21 Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.
Hvorfor tilgiver du ikke min Synd og lader min Brøde uænset? Snart ligger jeg jo under Mulde, du søger mig — og jeg er ikke mere!
