Књига о Јову 7

1 Није ли човек на војсци на земљи? А дани његови нису ли као дани надничарски?

2 Као што слуга уздише за сеном и као што надничар чека да сврши,

3 Тако су мени дати у наследство месеци залудни и ноћи мучне одређене ми.

4 Кад легнем, говорим: Кад ћу устати? И кад ће проћи ноћ? И ситим се преврћући се до сванућа.

5 Тело је моје обучено у црве и у груде земљане, кожа моја пуца и рашчиња се.

6 Дани моји бржи бише од чунка, и прођоше без надања.

7 Опомени се да је мој живот ветар, да око моје неће више видети добра,

8 Нити ће ме видети око које ме је виђало; и твоје очи кад погледају на ме, мене неће бити.

9 Као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, неће изаћи, (Sheol h7585)

10 Неће се више вратити кући својој, нити ће га више познати место његово.

11 Зато ја нећу бранити устима својим, говорићу у тузи духа свог, нарицати у јаду душе своје.

12 Еда ли сам море или кит, те си наместио стражу око мене?

13 Кад кажем: Потешиће ме одар мој, постеља ће ми моја олакшати тужњаву,

14 Тада ме страшиш снима и препадаш ме утварама,

15 Те душа моја воли бити удављена, воли смрт него кости моје.

16 Додијало ми је; нећу до века живети; прођи ме се; јер су дани моји таштина.

17 Шта је човек да га много цениш и да мариш за њ?

18 Да га походиш свако јутро, и сваки час кушаш га?

19 Кад ћеш се одвратити од мене и пустити ме да прогутам пљуванку своју?

20 Згрешио сам; шта ћу Ти чинити, о чувару људски? Зашто си ме метнуо себи за белегу, те сам себи на тегобу?

21 Зашто ми не опростиш грех мој и не уклониш моје безакоње? Јер ћу сад лећи у прах, и кад ме потражиш, мене неће бити.