Књига о Јову 6
1 А Јов одговори и рече:
| וַיַּעַן אִיּוֹב וַיֹּאמַֽר׃ |
2 О да би се добро измерили јади моји, и заједно се невоља моја метнула на мерила!
| לוּ שָׁקוֹל יִשָּׁקֵל כַּעְשִׂי (והיתי) [וְהַוָּתִי] בְּֽמֹאזְנַיִם יִשְׂאוּ־יָֽחַד׃ |
3 Претегла би песак морски; зато ми и речи недостаје.
| כִּֽי־עַתָּה מֵחוֹל יַמִּים יִכְבָּד עַל־כֵּן דְּבָרַי לָֽעוּ׃ |
4 Јер су стреле Свемогућег у мени, отров њихов испија ми дух, страхоте Божје ударају на ме.
| כִּי חִצֵּי שַׁדַּי עִמָּדִי אֲשֶׁר חֲמָתָם שֹׁתָה רוּחִי בִּעוּתֵי אֱלוֹהַּ יַעַרְכֽוּנִי׃ |
5 Риче ли дивљи магарац код траве? Муче ли во код пиће своје?
| הֲיִֽנְהַק־פֶּרֶא עֲלֵי־דֶשֶׁא אִם יִגְעֶה־שּׁוֹר עַל־בְּלִילֽוֹ׃ |
6 Једе ли се бљутаво без соли? Има ли сласти у биоцу од јајца?
| הֲיֵאָכֵל תָּפֵל מִבְּלִי־מֶלַח אִם־יֶשׁ־טַעַם בְּרִיר חַלָּמֽוּת׃ |
7 Чега се душа моја није хтела дотакнути, то ми је јело у невољи.
| מֵאֲנָה לִנְגּוֹעַ נַפְשִׁי הֵמָּה כִּדְוֵי לַחְמִֽי׃ |
8 О да би ми се испунила молба, и да би ми Бог дао шта чекам!
| מִֽי־יִתֵּן תָּבוֹא שֶׁאֱלָתִי וְתִקְוָתִי יִתֵּן אֱלֽוֹהַּ׃ |
9 И да би Бог хтео сатрти ме, да би махнуо руком својом, и истребио ме!
| וְיֹאֵל אֱלוֹהַּ וִידַכְּאֵנִי יַתֵּר יָדוֹ וִיבַצְּעֵֽנִי׃ |
10 Јер ми је још утеха, ако и горим од бола нити ме жали, што нисам тајио речи Светог.
| וּתְהִי־עוֹד ׀ נֶחָמָתִי וַאֲסַלְּדָה בְחִילָה לֹא יַחְמוֹל כִּי־לֹא כִחַדְתִּי אִמְרֵי קָדֽוֹשׁ׃ |
11 Каква је сила моја да бих претрпео? Какав ли је крај мој да бих продужио живот свој?
| מַה־כֹּחִי כִֽי־אֲיַחֵל וּמַה־קִּצִּי כִּֽי־אַאֲרִיךְ נַפְשִֽׁי׃ |
12 Је ли сила моја камена сила? Је ли тело моје од бронзе?
| אִם־כֹּחַ אֲבָנִים כֹּחִי אִֽם־בְּשָׂרִי נָחֽוּשׁ׃ |
13 Има ли још помоћи у мене? И није ли далеко од мене шта би ме придржало?
| הַאִם אֵין עֶזְרָתִי בִי וְתֻשִׁיָּה נִדְּחָה מִמֶּֽנִּי׃ |
14 Несрећноме треба милост пријатеља његовог, али је он оставио страх Свемогућег.
| לַמָּס מֵרֵעֵהוּ חָסֶד וְיִרְאַת שַׁדַּי יַעֲזֽוֹב׃ |
15 Браћа моја изневерише као поток, као бујни потоци прођоше,
| אַחַי בָּגְדוּ כְמוֹ־נָחַל כַּאֲפִיק נְחָלִים יַעֲבֹֽרוּ׃ |
16 Који су мутни од леда, у којима се сакрива снег;
| הַקֹּדְרִים מִנִּי־קָרַח עָלֵימוֹ יִתְעַלֶּם־שָֽׁלֶג׃ |
17 Кад се откраве, отеку; кад се загреју, нестане их с места њихових.
| בְּעֵת יְזֹרְבוּ נִצְמָתוּ בְּחֻמּוֹ נִדְעֲכוּ מִמְּקוֹמָֽם׃ |
18 Тамо амо сврћу од путева својих, иду у ништа и губе се.
| יִלָּפְתוּ אׇרְחוֹת דַּרְכָּם יַעֲלוּ בַתֹּהוּ וְיֹאבֵֽדוּ׃ |
19 Путници из Теме погледаху, који иђаху у Севу уздаху се у њих;
| הִבִּיטוּ אׇרְחוֹת תֵּמָא הֲלִיכֹת שְׁבָא קִוּוּ־לָֽמוֹ׃ |
20 Али се постидеше што се поуздаше у њих, дошавши до њих осрамотише се.
| בֹּשׁוּ כִֽי־בָטָח בָּאוּ עָדֶיהָ וַיֶּחְפָּֽרוּ׃ |
21 Тако и ви постасте ништа; видесте погибао моју, и страх вас је.
| כִּֽי־עַתָּה הֱיִיתֶם לֹא תִּֽרְאוּ חֲתַת וַתִּירָֽאוּ׃ |
22 Еда ли сам вам рекао: Дајте ми, или од блага свог поклоните ми;
| הֲֽכִי־אָמַרְתִּי הָבוּ לִי וּמִכֹּחֲכֶם שִׁחֲדוּ בַעֲדִֽי׃ |
23 Или избавите ме из руке непријатељеве, и из руке насилничке искупите ме?
| וּמַלְּטוּנִי מִיַּד־צָר וּמִיַּד עָרִיצִים תִּפְדּֽוּנִי׃ |
24 Поучите ме, и ја ћу ћутати; и у чему сам погрешио, обавестите ме.
| הוֹרוּנִי וַאֲנִי אַחֲרִישׁ וּמַה־שָּׁגִיתִי הָבִינוּ לִֽי׃ |
25 Како су јаке речи истините! Али шта ће укор ваш?
| מַה־נִּמְרְצוּ אִמְרֵי־יֹשֶׁר וּמַה־יּוֹכִיחַ הוֹכֵחַ מִכֶּֽם׃ |
26 Мислите ли да ће речи укорити, и да је говор човека без надања ветар?
| הַלְהוֹכַח מִלִּים תַּחְשֹׁבוּ וּלְרוּחַ אִמְרֵי נֹאָֽשׁ׃ |
27 И на сироту нападате, и копате јаму пријатељу свом.
| אַף־עַל־יָתוֹם תַּפִּילוּ וְתִכְרוּ עַֽל־רֵיעֲכֶֽם׃ |
28 Зато сада погледајте ме, и видите лажем ли пред вама.
| וְעַתָּה הוֹאִילוּ פְנוּ־בִי וְעַל־פְּנֵיכֶם אִם־אֲכַזֵּֽב׃ |
29 Прегледајте; да не буде неправде; прегледајте, ја сам прав у том.
| שֽׁוּבוּ־נָא אַל־תְּהִי עַוְלָה (ושבי) [וְשׁוּבוּ] עוֹד צִדְקִי־בָֽהּ׃ |
30 Има ли неправде на језику мом? Не разбира ли грло моје зла?
| הֲיֵשׁ־בִּלְשׁוֹנִי עַוְלָה אִם־חִכִּי לֹא־יָבִין הַוּֽוֹת׃ |
