Књига о Јову 5
1 Зови; хоће ли ти се ко одазвати? И коме ћеш се између светих обратити?
Pray, call, is there any to answer thee? And unto which of the holy ones dost thou turn?
2 Доиста безумног убија гнев, и лудог усмрћује срдња.
For provocation slayeth the perverse, And envy putteth to death the simple,
3 Ја видех безумника где се укоренио; али одмах проклех стан његов.
I — I have seen the perverse taking root, And I mark his habitation straightway,
4 Синови су његови далеко од спасења и сатиру се на вратима а нема ко да избави.
Far are his sons from safety, And they are bruised in the gate, And there is no deliverer.
5 Летину његову једе гладни и испред трња купи је, и лупеж ждере благо њихово.
Whose harvest the hungry doth eat, And even from the thorns taketh it, And the designing swallowed their wealth.
6 Јер мука не излази из праха нити невоља из земље ниче.
For sorrow cometh not forth from the dust, Nor from the ground springeth up misery.
7 Него се човек рађа на невољу, као што искре из угљевља узлећу у вис.
For man to misery is born, And the sparks go high to fly.
8 Али ја бих Бога тражио, и пред Бога бих изнео ствар своју,
Yet I — I inquire for God, And for God I give my word,
9 Који чини ствари велике и неиспитиве, дивне, којима нема броја;
Doing great things, and there is no searching. Wonderful, till there is no numbering.
10 Који спушта дажд на земљу и шаље воду на поља;
Who is giving rain on the face of the land, And is sending waters on the out-places.
11 Који подиже понижене, и жалосне узвишује к спасењу;
To set the low on a high place, And the mourners have been high [in] safety.
12 Који расипа мисли лукавих да руке њихове не сврше ништа;
Making void thoughts of the subtile, And their hands do not execute wisdom.
13 Који хвата мудре у њиховом лукавству, и намеру опаких обара;
Capturing the wise in their subtilty, And the counsel of wrestling ones was hastened,
14 Дању наилазе на мрак, и у подне пипају као по ноћи.
By day they meet darkness, And as night — they grope at noon.
15 Он избавља убогог од мача, од уста њихових и од руке силног.
And He saveth the wasted from their mouth, And from a strong hand the needy,
16 Тако има надања сиромаху, а злоћа затискује уста своја.
And there is hope to the poor, And perverseness hath shut her mouth.
17 Гле, благо човеку кога Бог кара; и зато не одбацуј карање Свемогућег.
Lo, the happiness of mortal man, God doth reprove him: And the chastisement of the Mighty despise not,
18 Јер Он задаје ране, и завија; Он удара, и руке Његове исцељују.
For He doth pain, and He bindeth up, He smiteth, and His hands heal.
19 Из шест невоља избавиће те; ни у седмој неће те се зло дотаћи.
In six distresses He delivereth thee, And in seven evil striketh not on thee.
20 У глади избавиће те од смрти и у рату од мача.
In famine He hath redeemed thee from death, And in battle from the hands of the sword.
21 Кад језик шиба, бићеш сакривен, нити ћеш се бојати пустоши кад дође.
When the tongue scourgeth thou art hid, And thou art not afraid of destruction, When it cometh.
22 Смејаћеш се пустоши и глади, нити ћеш се бојати зверја земаљског.
At destruction and at hunger thou mockest, And of the beast of the earth, Thou art not afraid.
23 Јер ћеш с камењем пољским бити у вери, и зверје ће пољско бити у миру с тобом.
(For with sons of the field [is] thy covenant, And the beast of the field Hath been at peace with thee.)
24 И видећеш да је мир у шатору твом, кућићеш кућу своју и нећеш се преварити.
And thou hast known that thy tent [is] peace, And inspected thy habitation, and errest not,
25 Видећеш како ће ти се умножити семе твоје, и пород ће твој бити као трава на земљи.
And hast known that numerous [is] Thy seed, And thine offspring as the herb of the earth;
26 Стар ћеш отићи у гроб као што се жито сноси у стог у своје време.
Thou comest in full age unto the grave, As the going up of a stalk in its season.
27 Ето, разгледасмо то, тако је; послушај и разуми.
Lo, this — we searched it out — it [is] right, hearken; And thou, know for thyself!
