Књига о Јову 4

1 Тада одговори Елифас Теманац и рече:

2 Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?

3 Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;

4 Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.

5 А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.

6 Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?

7 Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?

8 Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.

9 Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.

10 Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.

11 Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.

12 Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.

13 У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,

14 Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,

15 И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.

16 Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:

17 Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?

18 Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;

19 А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.

20 Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.

21 Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.