Књига о Јову 4
1 Тада одговори Елифас Теманац и рече:
Därefter tog Elifas från Teman till orda och sade:
2 Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
Misstycker du, om man dristar tala till dig? Vem kan hålla tillbaka sina ord?
3 Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
Se, många har du visat till rätta, och maktlösa händer har du stärkt;
4 Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
dina ord hava upprättat den som stapplade, och åt vacklande knän har du givit kraft.
5 А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
Men nu, då det gäller dig själv, bliver du otålig, när det är dig det drabbar, förskräckes du.
6 Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
Skulle då icke din gudsfruktan vara din tillförsikt och dina vägars ostrafflighet ditt hopp?
7 Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
Tänk efter: när hände det att en oskyldig fick förgås? och var skedde det att de redliga måste gå under?
8 Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
Nej, så har jag sett det gå, att de som plöja fördärv och de som utså olycka, de skörda och sådant;
9 Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
för Guds andedräkt förgås de och för en fnysning av hans näsa försvinna de.
10 Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
Ja, lejonets skri och rytarens röst måste tystna, och unglejonens tänder brytas ut;
11 Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
Det gamla lejonet förgås, ty det finner intet rov, och lejoninnans ungar bliva förströdda.
12 Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
Men till mig smög sakta ett ord, mitt öra förnam det likasom en viskning,
13 У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
När tankarna svävade om vid nattens syner och sömnen föll tung på människorna,
14 Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
då kom en förskräckelse och bävan över mig, med rysning fyllde den alla ben i min kropp.
15 И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
En vindpust for fram över mitt ansikte, därvid reste sig håren på min kropp.
16 Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
Och något trädde inför mina ögon, en skepnad vars form jag icke skönjde; och jag hörde en susning och en röst:
17 Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
"Kan då en människa hava rätt mot Gud eller en man vara ren inför sin skapare?
18 Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
Se, ej ens på sina tjänare kan han förlita sig, jämväl sina änglar måste han tillvita fel;
19 А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
huru mycket mer då dem som bo i hyddor av ler, dem som hava sin grundval i stoftet! De krossas sönder så lätt som mal;
20 Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
när morgon har bytts till afton, ligga de slagna; innan man aktar därpå, hava de förgåtts för alltid.
21 Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
Ja, deras hyddas fäste ryckes bort för dem, oförtänkt måste de dö."
