Књига о Јову 4
1 Тада одговори Елифас Теманац и рече:
Da tok Elifas fra Teman til orde og sa:
2 Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
Om en prøvde å tale et ord til dig, vilde du da ta det ille op? Men hvem kan vel holde sine ord tilbake?
3 Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
Du har selv vist mange til rette, og maktløse hender styrket du;
4 Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
dine ord reiste den snublende op, og synkende knær gjorde du sterke.
5 А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
Men nu, når det gjelder dig selv, blir du utålmodig, når det rammer dig, blir du forferdet.
6 Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
Er ikke din gudsfrykt din tillit, din ulastelige ferd ditt håp?
7 Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
Tenk efter: Hvem omkom uskyldig, og hvor gikk rettskafne til grunne?
8 Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
Efter det jeg har sett, har de som pløide urett og sådde nød, også høstet det.
9 Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
De omkom for Guds ånde, og for hans vredes pust blev de til intet.
10 Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
Løvens brøl og dens fryktelige røst hørtes ikke lenger, og ungløvenes tenner blev knust.
11 Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
Løven omkom av mangel på rov, og løvinnens unger blev adspredt.
12 Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
Og til mig stjal sig et ord; det lød for mitt øre som en hvisken,
13 У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
under skiftende tanker ved nattlige syner, når dyp søvn faller på menneskene.
14 Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
Frykt og beven kom over mig, så alle mine ben tok til å skjelve.
15 И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
Og en ånd fór forbi mitt åsyn; hårene på mitt legeme reiste sig.
16 Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
Den blev stående, men jeg skjelnet ikke klart hvorledes den så ut - det var en skikkelse som stod der for mine øine; jeg hørte en stille susen og en røst:
17 Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
Er et menneske rettferdig for Gud, eller en mann ren for sin skaper?
18 Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
Se, på sine tjenere stoler han ikke, og hos sine engler finner han feil,
19 А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
hvor meget mere da hos dem som bor i hus av ler, og som har sin grunnvoll i støvet - de som knuses lettere enn møll.
20 Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
Fra morgen til aften - så er de sønderslått; uten at nogen akter på det, går de til grunne for alltid.
21 Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
Blir ikke teltsnoren dradd ut hos dem? De dør, men ikke i visdom.
