Књига о Јову 4
1 Тада одговори Елифас Теманац и рече:
Respondens autem Eliphaz Themanites, dixit:
2 Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
Si cœperimus loqui tibi, forsitan moleste accipies, sed conceptum sermonem tenere quis poterit?
3 Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
Ecce docuisti multos, et manus lassas roborasti:
4 Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
Vacillantes confirmaverunt sermones tui, et genua trementia confortasti:
5 А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
Nunc autem venit super te plaga, et defecisti: tetigit te, et conturbatus es.
6 Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
Ubi est timor tuus, fortitudo tua, patientia tua, et perfectio viarum tuarum?
7 Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
Recordare obsecro te, quis umquam innocens periit? aut quando recti deleti sunt?
8 Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
Quin potius vidi eos, qui operantur iniquitatem, et seminant dolores, et metunt eos,
9 Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
Flante Deo perisse, et spiritu iræ eius esse consumptos:
10 Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
Rugitus leonis, et vox leænæ, et dentes catulorum leonum contriti sunt.
11 Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
Tigris periit, eo quod non haberet prædam, et catuli leonis dissipati sunt.
12 Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
Porro ad me dictum est verbum absconditum, et quasi furtive suscepit auris mea venas susurri eius.
13 У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
In horrore visionis nocturnæ, quando solet sopor occupare homines,
14 Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
Pavor tenuit me, et tremor, et omnia ossa mea perterrita sunt:
15 И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
Et cum spiritus me præsente transiret, inhorruerunt pili carnis meæ.
16 Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
Stetit quidam, cuius non agnoscebam vultum, imago coram oculis meis, et vocem quasi auræ lenis audivi.
17 Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
Numquid homo, Dei comparatione iustificabitur, aut Factore suo purior erit vir?
18 Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
Ecce qui serviunt ei, non sunt stabiles, et in angelis suis reperit pravitatem:
19 А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
Quanto magis hi qui habitant domos luteas, qui terrenum habent fundamentum, consumentur velut a tinea?
20 Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
De mane usque ad vesperam succidentur: et quia nullus intelligit, in æternum peribunt.
21 Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
Qui autem reliqui fuerint, auferentur ex eis: morientur, et non in sapientia.
