Књига о Јову 4
1 Тада одговори Елифас Теманац и рече:
Felelt a Témánbeli Elífáz és mondta:
2 Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
ajjon ha szólni próbálnánk hozzád, terhedre volna-e; de visszatartani a szavakat ki bírja?
3 Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
Íme, oktattál sokakat, és lankadt kezeket megerősítettél;
4 Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
a megbotlót fönntartották szavaid és görnyedező térdeket megszilárdítottál.
5 А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
Most hogy reád jött, terhedre van, hozzád ér, és megrémültél?
6 Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
Nemde istenfélelmed a te bizodalmad, reményed pedig útjaid gáncstalansága!
7 Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
Gondolj csak rá: ki az, ki ártatlanul veszett el, és hol semmisültek meg egyenesek?
8 Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
A mint én láttam: kik jogtalanságot szántottak és bajt vetettek, azt aratják is;
9 Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
Isten leheletétől elvesztek, s haragja fuvallatától elenyésznek.
10 Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
Oroszlán ordítása, vadállat üvöltése és az oroszlánkölykök fogai kitörettek.
11 Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
Oroszlán elvész ragadmány híján, s a nőstényoroszlán fiai szertezüllenek.
12 Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
De én hozzám egy ige lopódzott, és neszt fogott fel fülem belőle.
13 У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
Képzetek közt az éj látományaitól, mikor mély álom esik az emberekre:
14 Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
rettegés lepett meg és remegés, és összes csontjaimat megrettentette.
15 И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
S egy szellem suhant el arczom mellett, borzadott testemnek hajaszála.
16 Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
Ott áll, de nem ismerem meg ábrázatát, egy alak van szemeim előtt; suttogást meg hangot hallok:
17 Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
Igaznak bizonyul-e halandó az Isten előtt, vagy alkotója előtt tisztának-e a férfi?
18 Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
Lám, szolgáiban nem hisz és angyalaira vet gáncsot;
19 А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
hát még kik agyagházakban laknak, a kiknek a porban van alapjuk, összezúzzák őket hamarább molynál.
20 Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
Reggeltől estig összetöretnek, észrevétlenül elvesznek örökre.
21 Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
Nemde megszakad bennök kötelük, meghalnak, de nem bölcsességben!
