Књига о Јову 4
1 Тада одговори Елифас Теманац и рече:
And Eliphaz the Temanite answereth and saith: —
2 Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
Hath one tried a word with thee? — Thou art weary! And to keep in words who is able?
3 Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
Lo, thou hast instructed many, And feeble hands thou makest strong.
4 Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
The stumbling one do thy words raise up, And bowing knees thou dost strengthen.
5 А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
But now, it cometh in unto thee, And thou art weary; It striketh unto thee, and thou art troubled.
6 Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
Is not thy reverence thy confidence? Thy hope — the perfection of thy ways?
7 Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
Remember, I pray thee, Who, being innocent, hath perished? And where have the upright been cut off?
8 Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
As I have seen — ploughers of iniquity, And sowers of misery, reap it!
9 Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
From the breath of God they perish, And from the spirit of His anger consumed.
10 Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
The roaring of a lion, And the voice of a fierce lion, And teeth of young lions have been broken.
11 Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
An old lion is perishing without prey, And the whelps of the lioness do separate.
12 Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
And unto me a thing is secretly brought, And receive doth mine ear a little of it.
13 У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
In thoughts from visions of the night, In the falling of deep sleep on men,
14 Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
Fear hath met me, and trembling, And the multitude of my bones caused to fear.
15 И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
And a spirit before my face doth pass, Stand up doth the hair of my flesh;
16 Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
It standeth, and I discern not its aspect, A similitude [is] over-against mine eyes, Silence! and a voice I hear:
17 Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
'Is mortal man than God more righteous? Than his Maker is a man cleaner?
18 Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
Lo, in His servants He putteth no credence, Nor in His messengers setteth praise.'
19 А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
Also — the inhabitants of houses of clay, (Whose foundation [is] in the dust, They bruise them before a moth.)
20 Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
From morning to evening are beaten down, Without any regarding, for ever they perish.
21 Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
Hath not their excellency been removed with them? They die, and not in wisdom!
