Књига о Јову 4
1 Тада одговори Елифас Теманац и рече:
Then Eliphaz the Temanite answered,
2 Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
“If someone ventures to talk with you, will you be grieved? But who can withhold himself from speaking?
3 Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
Behold, you have instructed many, you have strengthened the weak hands.
4 Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
Your words have supported him who was falling, you have made the feeble knees firm.
5 А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
But now it has come to you, and you faint. It touches you, and you are troubled.
6 Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
Isn’t your piety your confidence? Isn’t the integrity of your ways your hope?
7 Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
“Remember, now, who ever perished, being innocent? Or where were the upright cut off?
8 Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
According to what I have seen, those who plow iniquity and sow trouble, reap the same.
9 Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
By the breath of God they perish. By the blast of his anger are they consumed.
10 Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
The roaring of the lion, and the voice of the fierce lion, the teeth of the young lions, are broken.
11 Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
The old lion perishes for lack of prey. The cubs of the lioness are scattered abroad.
12 Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
“Now a thing was secretly brought to me. My ear received a whisper of it.
13 У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
In thoughts from the visions of the night, when deep sleep falls on men,
14 Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
fear came on me, and trembling, which made all my bones shake.
15 И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
Then a spirit passed before my face. The hair of my flesh stood up.
16 Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
It stood still, but I couldn’t discern its appearance. A form was before my eyes. Silence, then I heard a voice, saying,
17 Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
‘Shall mortal man be more just than God? Shall a man be more pure than his Maker?
18 Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
Behold, he puts no trust in his servants. He charges his angels with error.
19 А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
How much more those who dwell in houses of clay, whose foundation is in the dust, who are crushed before the moth!
20 Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
Between morning and evening they are destroyed. They perish forever without any regarding it.
21 Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
Isn’t their tent cord plucked up within them? They die, and that without wisdom.’
