Књига о Јову 4
1 Тада одговори Елифас Теманац и рече:
Så tog Temaniten Elifaz til Orde og sagde:
2 Ако ти проговоримо, да ти неће бити досадно? Али ко би се могао уздржати да не говори?
Ærgrer det dig, om man taler til dig? Men hvem kan her være tavs?
3 Гле, учио си многе, и руке изнемогле крепио си;
Du har selv talt mange til Rette og styrket de slappe Hænder,
4 Речи су твоје подизале оног који падаше, и утврђивао си колена која клецаху.
dine Ord holdt den segnende oppe, vaklende Knæ gav du Kraft.
5 А сада кад дође на тебе, клонуо си; кад се тебе дотаче, смео си се.
Men nu det gælder dig selv, så taber du Modet, nu det rammer dig selv, er du slaget af Skræk!
6 Није ли побожност твоја била уздање твоје? И доброта путева твојих надање твоје?
Er ikke din Gudsfrygt din Tillid, din fromme Færd dit Håb?
7 Опомени се, ко је прав погинуо, и где су праведни истребљени?
Tænk efter! Hvem gik uskyldig til Grunde, hvor gik retsindige under?
8 Како сам ја видео, који ору муку и сеју невољу, то и жању.
Men det har jeg set: Hvo Uret pløjer og sår Fortræd, de høster det selv.
9 Од дихања Божијег гину, и од даха ноздрва Његових нестаје их.
For Guds Ånd går de til Grunde, for hans Vredes Pust går de til.
10 Рика лаву, и глас љутом лаву и зуби лавићима сатиру се.
Løvens Brøl og Vilddyrets Glam Ungløvernes Tænder slås ud;
11 Лав гине немајући лова, и лавићи расипају се.
Løven omkommer af Mangel på Rov, og Løveungerne spredes.
12 Још дође тајно до мене реч, и ухо моје дочу је мало.
Der sneg sig til mig et Ord mit Øre opfanged dets Hvisken
13 У мислима о ноћним утварама, кад тврд сан пада на људе,
i Nattesynernes Tanker, da Dvale sank over Mennesker;
14 Страх подузе ме и дрхат, од ког устрепташе све кости моје,
Angst og Skælven kom over mig, alle mine Ledemod skjalv;
15 И дух прође испред мене, и длаке на телу мом накострешише се.
et Pust strøg over mit Ansigt, Hårene rejste sig på min Krop.
16 Стаде, али му не познах лица; прилика беше пред очима мојим, и ћутећи чух глас:
Så stod det stille! Jeg sansed ikke, hvordan det så ud; en Skikkelse stod for mit Øje, jeg hørte en hviskende Stemme:
17 Еда ли је човек праведнији од Бога? Еда ли је човек чистији од Творца свог?
"Har et Menneske Ret for Gud, mon en Mand er ren for sin Skaber?
18 Гле, слугама својим не верује, и у анђела својих налази недостатака;
End ikke sine Tjenere tror han, hos sine Engle finder han Fejl,
19 А камоли у оних који стоје у кућама земљаним, којима је темељ на праху и сатиру се брже него мољац.
endsige hos dem, der bor i en Hytte af Ler og har deres Grundvold i Støvet!
20 Од јутра до вечера сатру се, и нестане их навек да нико и не опази.
De knuses ligesom Møl, imellem Morgen og Aften, de sønderslås uden at ænses, for evigt går de til Grunde.
21 Слава њихова не пролази ли с њима? Умиру, али не у мудрости.
Rives ej deres Teltreb ud? De dør, men ikke i Visdom."
