< Књига о Јову 39 >

1 Знаш ли време кад се дивокозе козе? И јеси ли видео кад се кошуте легу?
Kent gij de tijd, waarop de gemzen springen, Neemt gij het jongen der hinden waar;
2 Јеси ли избројао месеце, докле носе? Знаш ли време кад се легу?
Telt gij de maanden van haar dracht, Bepaalt gij de dag, dat zij werpen?
3 Како се савијају, млад своју испуштају, и опраштају се болова?
Ze krommen zich, drijven haar jongen uit, En haar weeën zijn heen;
4 Како јача млад њихова, расте по пољу и отишавши не враћа се к њима?
Haar jongen worden sterk, groeien op in de steppe, Lopen weg, en keren niet tot haar terug!
5 Ко је пустио дивљег магарца да је слободан, и ремене дивљем магарцу ко је разрешио?
Wie heeft den woudezel in vrijheid gelaten, Wie dien wilde de boeien geslaakt,
6 Коме одредих пустињу за кућу и за стан слатину.
Hem, wien Ik de woestijn tot woning gaf, De zilte steppe tot verblijf;
7 Он се смеје вреви градској, и не слуша вике настојникове.
Die spot met het lawaai van de stad, Die zich niet stoort aan het razen der drijvers;
8 Шта налази у горама, оно му је пића, и тражи сваку зелен.
Die de bergen als zijn weide doorsnuffelt, En naar al wat groen is, neust.
9 Би ли ти једнорог хтео служити? Би ли ноћивао за јаслама твојим?
Wil de woudos ù dienen, Aan ùw krib overnachten;
10 Можеш ли везати ужем једнорога да оре? Хоће ли влачити бразде за тобом?
Slaat gij een touw om zijn nek, Egt hij de voren achter ú?
11 Хоћеш ли се ослонити на њ што му је снага велика? И оставити на њему свој посао?
Vertrouwt ge op hem om zijn geweldige kracht, Laat ge aan hem uw arbeid over;
12 Хоћеш ли се поуздати у њ да ће ти свести летину и на гумно твоје сложити?
Rekent ge op hem, om uw oogst te gaan halen, En uw graan op uw dorsvloer te brengen?
13 Јеси ли ти дао пауну лепа крила и перје чапљи или ноју?
Vrolijk klapwiekt de struis, De moeder van kostbare veren en pennen,
14 Који снесе на земљи јајца своја, и остави их да их прах греје?
Maar die haar eieren stopt in de grond, En ze uitbroeien laat op het zand.
15 И не мисли да ће их нога разбити и звер пољска згазити;
Ze vergeet, dat een voet ze vertrappen kan, Dat de wilde beesten ze kunnen verpletteren;
16 Немилостив је птићима својим као да нису његови, и да му труд не буде узалуд не боји се.
Ze is hard voor haar jongen, alsof het de hare niet zijn, Het deert haar niet, al is haar moeite vergeefs:
17 Јер му Бог није дао мудрости нити му је уделио разума.
Want God heeft haar de wijsheid onthouden, Geen verstand haar geschonken.
18 Кад се подигне у вис, смеје се коњу и коњику.
Toch rent ze weg, zodra de boogschutters komen, En spot met het paard en zijn ruiter!
19 Јеси ли ти дао коњу јачину? Јеси ли ти окитио врат његов рзањем?
Geeft gij het paard zijn heldenmoed, Hebt gij zijn nek met kracht bekleed;
20 Хоћеш ли га поплашити као скакавца? Фркање ноздрва његових страшно је;
Laat gij als een sprinkhaan het springen, Laat gij het hinniken, geweldig en fier?
21 Копа земљу, весео је од силе, иде на сусрет оружју;
Het draaft door het dal, het juicht in zijn kracht, En stormt op de wapenen aan;
22 Смеје се страху и не плаши се нити узмиче испред мача;
Het spot met angst, wordt nimmer vervaard, En deinst niet terug voor het zwaard.
23 Кад звекће над њим тул и сева копље и сулица;
Boven op zijn rug rammelt de koker met pijlen, Bliksemt de lans en de speer;
24 Од немирноће и љутине копа земљу, и не може да стоји кад труба затруби.
Ongeduldig, onstuimig verslindt het de bodem, Niet meer te temmen, als de bazuinen weerschallen.
25 Кад труба затруби, он вришти, из далека чује бој, вику војвода и поклич.
Bij iedere trompetstoot roept het: Hoera! Van verre reeds snuift het de strijd, De donderende stem van de leiders, Het schreeuwen der krijgers!
26 Еда ли по твом разуму лети јастреб? Шири крила своја на југ?
Stijgt de sperwer op door uw beleid, En slaat hij zijn vleugels uit naar het zuiden?
27 Еда ли се на твоју заповест диже у вис орао, и на висини вије гнездо?
Neemt op uw bevel de gier zijn vlucht, En bouwt hij zijn nest in de hoogte?
28 На стени станује и бави се, на врх стене, на тврдом месту.
Hij woont en nestelt op rotsen, Op steile en ontoegankelijke klippen;
29 Одатле гледа хране, далеко му виде очи.
Van daar beloert hij zijn prooi, Uit de verte spieden zijn ogen.
30 И птићи његови пију крв, и где су мртва телеса онде је он.
Zijn jongen slurpen bloed, Waar lijken liggen, hij is er terstond!

< Књига о Јову 39 >