Књига о Јову 37
1 И од тога дрхће срце моје, и одскаче са свог места.
[Super hoc expavit cor meum, et emotum est de loco suo.
2 Слушајте добро громовни глас Његов и говор што излази из уста Његових.
Audite auditionem in terrore vocis ejus, et sonum de ore illius procedentem.
3 Под сва небеса пушта га, и светлост своју до крајева земаљских.
Subter omnes cælos ipse considerat, et lumen illius super terminos terræ.
4 За њом риче гром, грми гласом величанства свог, нити шта одгађа кад се чује глас Његов.
Post eum rugiet sonitus; tonabit voce magnitudinis suæ: et non investigabitur, cum audita fuerit vox ejus.
5 Дивно Бог грми гласом својим, чини ствари велике, да их не можемо разумети.
Tonabit Deus in voce sua mirabiliter, qui facit magna et inscrutabilia;
6 Говори снегу: Падни на земљу; и дажду ситном и дажду силном.
qui præcipit nivi ut descendat in terram, et hiemis pluviis, et imbri fortitudinis suæ;
7 Запечаћава руку сваком човеку, да позна све посленике своје.
qui in manu omnium hominum signat, ut noverint singuli opera sua.
8 Тада звер улази у јаму, и остаје на својој ложи.
Ingredietur bestia latibulum, et in antro suo morabitur.
9 С југа долази олуја, и са севера зима.
Ab interioribus egredietur tempestas, et ab Arcturo frigus.
10 Од дихања Божијег постаје лед, и широке воде стискају се.
Flante Deo, concrescit gelu, et rursum latissimæ funduntur aquæ.
11 И да се натапа земља, натерује облак, и расипа облак светлошћу својом.
Frumentum desiderat nubes, et nubes spargunt lumen suum.
12 И он се обрће и тамо и амо по вољи Његовој да чини све што му заповеди по васиљеној.
Quæ lustrant per circuitum, quocumque eas voluntas gubernantis duxerit, ad omne quod præceperit illis super faciem orbis terrarum:
13 Чини да се нађе или за кар или за земљу или за доброчинство.
sive in una tribu, sive in terra sua, sive in quocumque loco misericordiæ suæ eas jusserit inveniri.
14 Чуј то, Јове, стани и гледај чудеса Божија.
Ausculta hæc, Job: sta, et considera mirabilia Dei.
15 Знаш ли како их Он уређује и како сија светлошћу из облака свог?
Numquid scis quando præceperit Deus pluviis, ut ostenderent lucem nubium ejus?
16 Знаш ли како висе облаци? Знаш ли чудеса Оног који је савршен у сваком знању?
Numquid nosti semitas nubium magnas, et perfectas scientias?
17 Како ти се хаљине угреју кад умири земљу с југа?
Nonne vestimenta tua calida sunt, cum perflata fuerit terra austro?
18 Јеси ли ти с Њим разапињао небеса, која стоје тврдо као саливено огледало?
Tu forsitan cum eo fabricatus es cælos, qui solidissimi quasi ære fusi sunt.
19 Научи нас шта ћемо Му рећи; не можемо од таме говорити по реду.
Ostende nobis quid dicamus illi: nos quippe involvimur tenebris.
20 Хоће ли Му ко приповедити шта бих ја говорио? Ако ли би ко говорио, заиста, био бих прождрт.
Quis narrabit ei quæ loquor? etiam si locutus fuerit homo, devorabitur.
21 Али сада не могу људи гледати у светлост кад сјаји на небу, пошто ветар прође и очисти га;
At nunc non vident lucem: subito aër cogetur in nubes, et ventus transiens fugabit eas.
22 Са севера долази као злато; али је у Богу страшнија слава.
Ab aquilone aurum venit, et ad Deum formidolosa laudatio.
23 Свемогућ је, не можемо Га стигнути; велике је силе, али судом и великом правдом никога не мучи.
Digne eum invenire non possumus: magnus fortitudine, et judicio, et justitia: et enarrari non potest.
24 Зато Га се боје људи: Не може Га видети никакав мудрац.
Ideo timebunt eum viri, et non audebunt contemplari omnes qui sibi videntur esse sapientes.]
