Књига о Јову 31
1 Веру учиних са очима својим, па како бих погледао на девојку?
“Naʻa ku fai ʻae fuakava mo hoku mata; pea ka kuo pehē, ko e hā te u siofia ai ha taʻahine?
2 Јер какав је део од Бога одозго? И какво наследство од Свемогућег с висине?
He ko e hā ʻae ʻinasi mei he ʻOtua ʻi ʻolunga? Pea mo e tufakanga mei he Māfimafi ʻi ʻolunga?
3 Није ли погибао неваљалом и чудо онима који чине безакоње?
ʻIkai ʻoku ʻi he kau angahala ʻae malaʻia? Mo e fakaʻauha foʻou ki he kau fai kovi?
4 Не виде ли Он путеве моје, и све кораке моје не броји ли?
ʻIkai ʻoku ne ʻiloʻi hoku ngaahi hala, pea lau ʻeku ngaahi laka kotoa pē?
5 Ако ходих с лажју или ако похита нога моја на превару,
“He kapau naʻaku ʻalu ʻi he loi, pea kapau teu veʻe vave ki he kākā;
6 Нека ме измери на мерилима правим, и нека Бог позна доброту моју.
Tuku ke fakamamafa au ʻi he meʻa fakatatau totonu, koeʻuhi ke ʻilo ʻe he ʻOtua ʻa ʻeku angatonu.
7 Ако су кораци моји зашли с пута, и ако је за очима мојим пошло срце моје, и за руке моје прионуло шта год,
He kapau naʻaku laka hē mei he hala, pea muimui hoku loto ki hoku mata, pe piki ha ʻuli ki hoku nima;
8 Нека ја сејем а други једе, и нека се искорене изданци моји.
Tuku ai ke u tūtuuʻi kae kai ʻe ha taha kehe; ʻio, ke taʻaki fuʻu hake ʻa hoku taʻu.
9 Ако се занело срце моје за којом женом, и ако сам вребао на вратима ближњег свог,
“Kapau naʻe kākaaʻi ʻa hoku loto ʻe ha fefine, pe te u toitoi ʻi he matapā ʻo hoku kaungāʻapi;
10 Нека другом меље жена моја, и нека се други над њом повијају.
Pea tuku ke momosi ʻa hoku uaifi mo ha taha, pea mapelu ki ai ha niʻihi kehe.
11 Јер је то грдило и безакоње за судије.
He ko e hia matea ia, ʻio, ko e angahala ke tautea ʻe he kau fakamaau.
12 Јер би то био огањ који би прождирао до уништења, и сву би моју летину искоренио.
He ko e afi ia ʻoku ne kai ʻo aʻu ki he fakaʻauha, pea ʻe ʻosiʻosingamālie ai ʻeku koloa.
13 Ако нисам хтео доћи на суд са слугом својим или са слушкињом својом, кад би се тужили на мене;
“Kapau naʻaku lumaʻi ʻae meʻa ʻa ʻeku tamaioʻeiki pe ko ʻeku kaunanga, ʻi he ʻena fai mo au.
14 Јер шта бих чинио кад би се Бог подигао, и кад би потражио, шта бих Му одговорио?
Ko e hā ai te u fai ʻoka tuʻu hake ʻae ʻOtua? Pea ʻoka ʻaʻahi ʻe ia, ko e hā te u tali ʻaki ia?
15 Који је мене створио у утроби, није ли створио и њега? Није ли нас Он исти саздао у материци?
He ʻikai naʻe ngaohi ia ʻe ia naʻa ne ngaohi au ʻi he manāva? Pea ʻikai naʻe fakatupu ʻakimaua ʻosi pe ʻi he manāva ʻe he tokotaha?
16 Ако сам одбио сиромасима жељу њихову, и очи удовици замутио,
“Kapau ne u taʻofi ʻae masiva mei heʻenau holi, pe fai ke vaivai ʻae mata ʻoe fefine kuo mate hono husepāniti;
17 И ако сам залогај свој сам јео, а није га јела и сирота,
Pea kuo u kai vale haʻaku meʻa siʻi, ʻo ʻikai te ma kai ia mo e tamai mate;
18 Јер је од младости моје расла са мном као код оца, и од утробе матере своје водао сам је;
(He ʻoku talu ʻeku lahi hake mo ʻene ʻiate au, ʻo hangē ko haʻane tamai, pea talu ʻeku haʻu mei he manāva ʻo ʻeku faʻē mo ʻeku fakahinohino ia; )
19 Ако сам гледао кога где гине немајући хаљине, и сиромаха где се нема чиме покрити,
Kapau kuo u mamata ki ha taha ʻoku mate koeʻuhi ko e telefua, pe ha masiva taʻehakofu;
20 Ако ме нису благосиљала бедра његова што се руном оваца мојих утоплио,
Kapau naʻe ʻikai tāpuaki au ʻe hono noʻotanga vala, pea ʻikai māfana ia ʻi he fulufulu ʻo ʻeku fanga sipi;
21 Ако сам измахнуо руком на сироту, кад видех на вратима помоћ своју,
Kapau kuo u hiki hoku nima ki he tamai mate, ʻi heʻeku ʻilo ʻoku ou mālohi ʻi he matapā:
22 Нека ми испадне раме из плећа, и рука моја нека се откине из зглоба.
ʻOfa ke homo hoku uma mei hoku hui fohe, pea fesiʻi hoku nima ʻi he hokotanga hui.
23 Јер сам се бојао погибли од Бога, ког величанству не бих одолео.
He ko e fakaʻauha mei he ʻOtua ko e meʻa fakailifia kiate au, pea ko e meʻa ʻi heʻene ngeia naʻe ʻikai te u faʻa kātakiʻi.
24 Ако сам полагао на злато надање своје, или чистом злату говорио: Узданицо моја!
“He kapau naʻaku ʻamanaki ki he koula, pe te u pehē ki he koula lelei, ‘Ko hoku falalaʻanga koe;’
25 Ако сам се веселио што ми је имање велико и што много стиче рука моја,
Kapau naʻaku fiefia ʻi he tupu ʻo lahi ʻeku koloa, pea koeʻuhi kuo maʻu lahi ʻe hoku nima;
26 Ако сам гледао на сунце, кад сјаје, и на месец кад поносито ходи,
Kapau naʻaku siofia ʻae laʻā ʻi heʻene ulo, pe ko e māhina ʻoku hāʻele ʻi he ngingila;
27 И срце се моје потајно преварило и руку моју пољубила уста моја,
Pea kuo fasiaʻi fufū pe hoku loto, pe ʻuma hoku ngutu ki hoku nima:
28 И то би било безакоње за судије, јер бих се одрекао Бога озго;
Ko e angahala foki ia ke fakamaauʻi he ka ne pehē, ko ʻeku liʻaki ia ʻae ʻOtua ʻoku ʻi ʻolunga.
29 Ако сам се радовао несрећи ненавидника свог, и ако сам заиграо када га је зло задесило,
He kapau naʻaku fiefia ʻi he ʻauha ʻo ia naʻe fehiʻa kiate au, pe te u angahiki ki ai ʻoka moʻua ia ʻe he kovi:
30 Јер не дадох језику свом да греши тражећи душу његову с проклињањем;
Ka naʻe ʻikai te u tuku ke angahala ai ʻa hoku ngutu, ʻi he fakaʻamu ke tō ha malaʻia ki hono laumālie.
31 Ако не говораху домашњи моји: Ко би нам дао месо његово? Не можемо се ни најести;
ʻIkai ʻoku faʻa pehē ʻe heʻeku kau nofoʻanga, Naʻe holi ʻe hai ki haʻane meʻakai pea ʻikai mākona ai?
32 Странац није ноћивао напољу; врата своја отварао сам путнику;
Naʻe ʻikai mohe ʻae muli ʻi he hala: ka ne u fakaava hoku matapā ke talia ʻae fononga.
33 Ако сам, као што чине људи, тајио преступе своје и крио своје безакоње у својим недрима,
He naʻaku fufū koā ʻeku angahala ʻo hangē ko ʻAtama, ʻo fakalilolilo ʻeku hia ʻi hoku fatafata?
34 Ако сам и могао плашити велико мноштво, ипак од најмањег у дому беше ме страх; зато ћутах и не одлажах од врата.
Pea te u manavahē ki he fuʻu tokolahi? Pe fakailifiaʻi au ʻe he manuki ʻae ngaahi fānau, ke u longo ai, ʻo taʻehū atu ʻi he matapā?
35 О да бих имао кога да ме саслуша! Гле, жеља је моја да ми Свемогући одговори и супарник мој да ми напише књигу.
Taumaiā kuo ʻi ai ha tokotaha ʻe fie fanongo kiate au! Vakai, ko hoku loto ke talia au ʻe he Māfimafi, pea ke fai ha tohi ʻe hoku fili.
36 Носио бих је на рамену свом, везао бих је себи као венац,
Ko e moʻoni te u hili ia ki hoku uma, ʻo nonoʻo ia kiate au ʻo hangē ha pale.
37 Број корака својих казао бих Му, као кнез приступио бих к Њему.
Te u ʻaʻau atu kiate ia ʻae lau ʻo ʻeku ngaahi laka; te u ʻalu atu ʻo hangē ha ʻeiki ke ofi kiate ia.
38 Ако је на ме викала моја земља, и бразде њене плакале,
He kapau kuo tangi ʻe hoku fonua kiate au, pe lāunga ʻa hono ngaahi keliʻanga;
39 Ако сам јео род њен без новаца и досађивао души господара њених,
Pea kapau kuo u kai taʻetotongi ʻa hono ngaahi fua, pe te u fakamamahiʻi ʻae laumālie ʻokinautolu naʻe tauhi ki ai:
40 Место пшенице нека ми рађа трње, и место јечма кукољ. Свршише се речи Јовове.
ʻOfa ke tupu ai ʻae talatalaʻāmoa ko e fetongi ʻoe uite, mo e ʻakau taʻeʻaonga ko e fetongi ʻoe paʻale.” Kuo ngata ʻae fakamatala ʻa Siope.
