Књига о Јову 31
1 Веру учиних са очима својим, па како бих погледао на девојку?
Ett förbund slöt jag med mina ögon: aldrig skulle jag skåda efter någon jungfru.
2 Јер какав је део од Бога одозго? И какво наследство од Свемогућег с висине?
Vilken lott finge jag eljest av Gud i höjden, vilken arvedel av den Allsmäktige därovan?
3 Није ли погибао неваљалом и чудо онима који чине безакоње?
Ofärd kommer ju över de orättfärdiga, och olycka drabbar ogärningsmän.
4 Не виде ли Он путеве моје, и све кораке моје не броји ли?
Ser icke han mina vägar, räknar han ej alla mina steg?
5 Ако ходих с лажју или ако похита нога моја на превару,
Har jag väl umgåtts med lögn, och har min fot varit snar till svek?
6 Нека ме измери на мерилима правим, и нека Бог позна доброту моју.
Nej, må jag vägas på en riktig våg, så skall Gud förnimma min ostrafflighet.
7 Ако су кораци моји зашли с пута, и ако је за очима мојим пошло срце моје, и за руке моје прионуло шта год,
Hava mina steg vikit av ifrån vägen, har mitt hjärta följt efter mina ögon, eller låder vid min händer en fläck?
8 Нека ја сејем а други једе, и нека се искорене изданци моји.
Då må en annan äta var jag har sått, och vad jag har planterat må ryckas upp med roten.
9 Ако се занело срце моје за којом женом, и ако сам вребао на вратима ближњег свог,
Har mitt hjärta låtit dåra sig av någon kvinna, så att jag har stått på lur vid min nästas dörr?
10 Нека другом меље жена моја, и нека се други над њом повијају.
Då må min hustru mala mjöl åt en annan, och främmande män må då famntaga henne.
11 Јер је то грдило и безакоње за судије.
Ja, sådant hade varit en skändlighet, en straffbar missgärning hade det varit,
12 Јер би то био огањ који би прождирао до уништења, и сву би моју летину искоренио.
en eld som skulle förtära intill avgrunden och förhärja till roten all min gröda.
13 Ако нисам хтео доћи на суд са слугом својим или са слушкињом својом, кад би се тужили на мене;
Har jag kränkt min tjänares eller tjänarinnas rätt, när de hade någon tvist med mig?
14 Јер шта бих чинио кад би се Бог подигао, и кад би потражио, шта бих Му одговорио?
Vad skulle jag då göra, när Gud stode upp, och när han hölle räfst, vad kunde jag då svara honom?
15 Који је мене створио у утроби, није ли створио и њега? Није ли нас Он исти саздао у материци?
Han som skapade mig skapade ju och dem i moderlivet, han, densamme, har berett dem i modersskötet.
16 Ако сам одбио сиромасима жељу њихову, и очи удовици замутио,
Har jag vägrat de arma vad de begärde eller låtit änkans ögon försmäkta?
17 И ако сам залогај свој сам јео, а није га јела и сирота,
Har jag ätit mitt brödstycke allena, utan att den faderlöse och har fått äta därav?
18 Јер је од младости моје расла са мном као код оца, и од утробе матере своје водао сам је;
Nej, från min ungdom fostrades han hos mig såsom hos en fader, och från min moders liv var jag änkors ledare.
19 Ако сам гледао кога где гине немајући хаљине, и сиромаха где се нема чиме покрити,
Har jag kunnat se en olycklig gå utan kläder, se en fattig ej äga något att skyla sig med?
20 Ако ме нису благосиљала бедра његова што се руном оваца мојих утоплио,
Måste ej fastmer hans länd välsigna mig, och fick han ej värma sig i ull av mina lamm?
21 Ако сам измахнуо руком на сироту, кад видех на вратима помоћ своју,
Har jag lyft min hand mot den faderlöse, därför att jag såg mig hava medhåll i porten?
22 Нека ми испадне раме из плећа, и рука моја нека се откине из зглоба.
Då må min axel lossna från sitt fäste och min arm brytas av ifrån sin led.
23 Јер сам се бојао погибли од Бога, ког величанству не бих одолео.
Jag måste då frukta ofärd ifrån Gud och skulle stå maktlös inför hans majestät.
24 Ако сам полагао на злато надање своје, или чистом злату говорио: Узданицо моја!
Har jag satt mitt hopp till guldet och kallat guldklimpen min förtröstan?
25 Ако сам се веселио што ми је имање велико и што много стиче рука моја,
Var det min glädje att min rikedom blev så stor, och att min hand förvärvade så mycket?
26 Ако сам гледао на сунце, кад сјаје, и на месец кад поносито ходи,
Hände det, när jag såg solljuset, huru det sken, och månen, huru härligt den gick fram,
27 И срце се моје потајно преварило и руку моју пољубила уста моја,
att mitt hjärta hemligen lät dåra sig, så att jag med handkyss gav dem min hyllning?
28 И то би било безакоње за судије, јер бих се одрекао Бога озго;
Nej, också det hade varit en straffbar missgärning; därmed hade jag ju förnekat Gud i höjden.
29 Ако сам се радовао несрећи ненавидника свог, и ако сам заиграо када га је зло задесило,
Har jag glatt mig åt min fiendes ofärd och fröjdats, när olycka träffade honom?
30 Јер не дадох језику свом да греши тражећи душу његову с проклињањем;
Nej, jag tillstadde ej min mun att synda så, ej att med förbannelse begära hans liv.
31 Ако не говораху домашњи моји: Ко би нам дао месо његово? Не можемо се ни најести;
Och kan mitt husfolk icke bevittna att envar fick mätta sig av kött vid mitt bord?
32 Странац није ноћивао напољу; врата своја отварао сам путнику;
Främlingen behövde ej stanna över natten på gatan, mina dörrar lät jag stå öppna utåt vägen.
33 Ако сам, као што чине људи, тајио преступе своје и крио своје безакоње у својим недрима,
Har jag på människovis skylt mina överträdelser och gömt min missgärning i min barm,
34 Ако сам и могао плашити велико мноштво, ипак од најмањег у дому беше ме страх; зато ћутах и не одлажах од врата.
av fruktan för den stora hopen och av rädsla för stamfränders förakt, så att jag teg och ej gick utom min dörr?
35 О да бих имао кога да ме саслуша! Гле, жеља је моја да ми Свемогући одговори и супарник мој да ми напише књигу.
Ack att någon funnes, som ville höra mig! Jag har sagt mitt ord. Den Allsmäktige må nu svara mig; ack att jag finge min vederparts motskrift!
36 Носио бих је на рамену свом, везао бих је себи као венац,
Sannerligen, jag skulle då bära den högt på min skuldra, såsom en krona skulle jag fästa den på mig.
37 Број корака својих казао бих Му, као кнез приступио бих к Њему.
Jag ville då göra honom räkenskap för alla mina steg, lik en furste skulle jag då träda inför honom.
38 Ако је на ме викала моја земља, и бразде њене плакале,
Har min mark höjt rop över mig, och hava dess fåror gråtit med varandra?
39 Ако сам јео род њен без новаца и досађивао души господара њених,
Har jag förtärt dess gröda obetald eller utpinat dess brukares liv?
40 Место пшенице нека ми рађа трње, и место јечма кукољ. Свршише се речи Јовове.
Då må törne växa upp för vete, och ogräs i stället för korn. Slut på Jobs tal.
