Књига о Јову 31
1 Веру учиних са очима својим, па како бих погледао на девојку?
Jag hafver gjort ett förbund med min ögon, att jag intet skall sköta efter någon jungfru.
2 Јер какав је део од Бога одозго? И какво наследство од Свемогућег с висине?
Men hvad gifver mig Gud till löna ofvan efter, och hvad arfvedel den Allsmägtige af höjdene?
3 Није ли погибао неваљалом и чудо онима који чине безакоње?
Skulle icke heldre den orättfärdige hafva den vedermödona, och en ogerningsman sådana jämmer lida?
4 Не виде ли Он путеве моје, и све кораке моје не броји ли?
Ser han icke mina vägar, och räknar alla mina gånger?
5 Ако ходих с лажју или ако похита нога моја на превару,
Hafver jag vandrat i fåfängelighet, eller min fot skyndat sig till bedrägeri?
6 Нека ме измери на мерилима правим, и нека Бог позна доброту моју.
Man väge mig på en rätt våg, så skall Gud förnimma min fromhet.
7 Ако су кораци моји зашли с пута, и ако је за очима мојим пошло срце моје, и за руке моје прионуло шта год,
Hafver min gång vikit utaf vägen, och mitt hjerta efterföljt min ögon, och något lådat vid mina händer,
8 Нека ја сејем а други једе, и нека се искорене изданци моји.
Så låt mig så, och en annar äte det; och min ätt varde utrotad.
9 Ако се занело срце моје за којом женом, и ако сам вребао на вратима ближњег свог,
Hafver mitt hjerta låtit sig draga till qvinno, och hafver vaktat vid mins nästas dörr,
10 Нека другом меље жена моја, и нека се други над њом повијају.
Så varde min hustru af enom androm skämd, och andre besofve henne;
11 Јер је то грдило и безакоње за судије.
Ty det är en last och en missgerning för domarena.
12 Јер би то био огањ који би прождирао до уништења, и сву би моју летину искоренио.
Ty det vore en eld, som förtärer intill förderf, och all min tilldrägt utrotade.
13 Ако нисам хтео доћи на суд са слугом својим или са слушкињом својом, кад би се тужили на мене;
Hafver jag föraktat, mins tjenares eller mine tjenarinnos rätt, då de med mig trätte?
14 Јер шта бих чинио кад би се Бог подигао, и кад би потражио, шта бих Му одговорио?
Hvad ville jag göra, när Gud reser sig upp? Och hvad ville jag svara, när han hemsöker?
15 Који је мене створио у утроби, није ли створио и њега? Није ли нас Он исти саздао у материци?
Hafver ock icke han gjort honom, den mig i moderlifvet gjorde; och hafver ju så väl tillredt honom i lifvena?
16 Ако сам одбио сиромасима жељу њихову, и очи удовици замутио,
Hafver jag dem torftigom förnekat hvad de begärde, och låtit enkones ögon försmäkta?
17 И ако сам залогај свој сам јео, а није га јела и сирота,
Hafver jag ätit min beta allena, att den faderlöse icke också hafver ätit deraf?
18 Јер је од младости моје расла са мном као код оца, и од утробе матере своје водао сам је;
Ty ifrå minom ungdom hafver jag hållit mig såsom en fader, och allt ifrå mitt moderlif hafver jag gerna hugsvalat.
19 Ако сам гледао кога где гине немајући хаљине, и сиромаха где се нема чиме покрити,
Hafver jag någon sett förgås, derföre att han icke hade kläder; och låtit den fattiga gå oskyldan?
20 Ако ме нису благосиљала бедра његова што се руном оваца мојих утоплио,
Hafva icke hans sidor välsignat mig, då han af min lambs skinn värmad vardt?
21 Ако сам измахнуо руком на сироту, кад видех на вратима помоћ своју,
Hafver jag låtit komma mina hand vid den faderlösa, ändock jag såg mig i portenom magt hafva,
22 Нека ми испадне раме из плећа, и рука моја нека се откине из зглоба.
Så falle mina skuldror ifrå mina axlar, och min arm gånge sönder ifrå läggenom.
23 Јер сам се бојао погибли од Бога, ког величанству не бих одолео.
Ty jag fruktade Gud såsom en olycko öfver mig, och kunde hans tunga icke bära.
24 Ако сам полагао на злато надање своје, или чистом злату говорио: Узданицо моја!
Hafver jag satt guld till min tröst, och sagt till guldklimpen: Du äst mitt hopp?
25 Ако сам се веселио што ми је имање велико и што много стиче рука моја,
Hafver jag gladt mig, att jag myckna ägodelar hade, och min hand allahanda förvärfvat hade?
26 Ако сам гледао на сунце, кад сјаје, и на месец кад поносито ходи,
Hafver jag sett på ljuset, då det klarliga sken, och på månan, då han i fyllo gick?
27 И срце се моје потајно преварило и руку моју пољубила уста моја,
Hafver mitt hjerta hemliga låtit sig tälja i det sinnet, att min mun skulle kyssa mina hand?
28 И то би било безакоње за судије, јер бих се одрекао Бога озго;
Hvilket ock en missgerning är för domarena; förty dermed hade jag nekat Gud i höjdene.
29 Ако сам се радовао несрећи ненавидника свог, и ако сам заиграо када га је зло задесило,
Hafver jag gladt mig, när minom fiende gick illa, och upphäfvit mig, att olycka råkade uppå honom?
30 Јер не дадох језику свом да греши тражећи душу његову с проклињањем;
Ty jag lät min mun icke synda, så att han önskade hans själ ena banno.
31 Ако не говораху домашњи моји: Ко би нам дао месо његово? Не можемо се ни најести;
Hafva icke de män i mine hyddo måst säga: Ack! att vi icke måtte af hans kött mättade varda.
32 Странац није ноћивао напољу; врата своја отварао сам путнику;
Ute måste den främmande icke blifva; utan dem vägfarande lät jag mina dörr upp.
33 Ако сам, као што чине људи, тајио преступе своје и крио своје безакоње у својим недрима,
Hafver jag såsom en menniska skylt mina skalkhet, att jag skulle hemliga fördölja min missgerning?
34 Ако сам и могао плашити велико мноштво, ипак од најмањег у дому беше ме страх; зато ћутах и не одлажах од врата.
Hafver jag grufvat mig för stora hopen; eller hafver frändernas föraktelse mig förskräckt? Jag blef stilla, och gick icke ut genom dörrena.
35 О да бих имао кога да ме саслуша! Гле, жеља је моја да ми Свемогући одговори и супарник мој да ми напише књигу.
Ho gifver mig en förhörare, att den Allsmägtige må höra mitt begär? Att någor måtte skrifva en bok om mine sak;
36 Носио бих је на рамену свом, везао бих је себи као венац,
Så ville jag taga henne uppå mine axlar, och ombinda mig henne såsom en krono.
37 Број корака својих казао бих Му, као кнез приступио бих к Њему.
Jag ville förkunna talet på mina gånger, och såsom en Förste ville jag det frambära.
38 Ако је на ме викала моја земља, и бразде њене плакале,
Om min jord ropar emot mig, och dess fårar alle tillika gråta;
39 Ако сам јео род њен без новаца и досађивао души господара њених,
Hafver jag dess frukt obetalad ätit, och gjort åkermännernas lefverne tungt;
40 Место пшенице нека ми рађа трње, и место јечма кукољ. Свршише се речи Јовове.
Så växe mig tistel för hvete, och törne för bjugg. En ända hafva Jobs ord.
