Књига о Јову 31
1 Веру учиних са очима својим, па како бих погледао на девојку?
Toch had ik een verbond met mijn ogen gesloten, Om niet te kijken naar een maagd.
2 Јер какав је део од Бога одозго? И какво наследство од Свемогућег с висине?
Want wat is het lot, door God in den hoge beschikt, Het erfdeel door den Almachtige daarboven bepaald?
3 Није ли погибао неваљалом и чудо онима који чине безакоње?
Het is de ondergang voor den ongerechte, Voor den boosdoener onheil!
4 Не виде ли Он путеве моје, и све кораке моје не броји ли?
Slaat Hij mijn wegen niet gade, En telt Hij al mijn schreden niet?
5 Ако ходих с лажју или ако похита нога моја на превару,
Ben ik ooit met leugens omgegaan, Of heeft zich mijn voet gerept tot bedrog?
6 Нека ме измери на мерилима правим, и нека Бог позна доброту моју.
God wege mij slechts op een eerlijke schaal, En Hij zal mijn onschuld moeten erkennen!
7 Ако су кораци моји зашли с пута, и ако је за очима мојим пошло срце моје, и за руке моје прионуло шта год,
Indien mijn tred is afgeweken Van het rechte pad; Mijn hart mijn ogen achterna is gelopen, Of smetten aan mijn handen kleven:
8 Нека ја сејем а други једе, и нека се искорене изданци моји.
Dan moge ik zaaien, een ander het eten, En wat ik geplant heb, worde uitgerukt!
9 Ако се занело срце моје за којом женом, и ако сам вребао на вратима ближњег свог,
Indien mijn hart is verleid door een vrouw, Ik geloerd heb aan de deur van mijn naaste:
10 Нека другом меље жена моја, и нека се други над њом повијају.
Dan moge mijn vrouw voor een ander malen, En mogen anderen haar bezitten;
11 Јер је то грдило и безакоње за судије.
Want dat zou een schanddaad zijn, En een halszaak voor het gerecht!
12 Јер би то био огањ који би прождирао до уништења, и сву би моју летину искоренио.
Dan brande een vuur tot het dodenrijk En vertere heel mijn bezit!
13 Ако нисам хтео доћи на суд са слугом својим или са слушкињом својом, кад би се тужили на мене;
Indien ik het recht van mijn slaaf heb verkracht, Of van mijn slavin, met mij in geschil:
14 Јер шта бих чинио кад би се Бог подигао, и кад би потражио, шта бих Му одговорио?
Wat zou ik doen, als God Zich verhief, Wat Hem antwoorden, als Hij de zaak onderzocht?
15 Који је мене створио у утроби, није ли створио и њега? Није ли нас Он исти саздао у материци?
Heeft Hij, die mij in de moederschoot schiep, ook hen niet gemaakt, Heeft niet Een en Dezelfde ons in haar lichaam gevormd?
16 Ако сам одбио сиромасима жељу њихову, и очи удовици замутио,
Heb ik ooit een arme een bede geweigerd, De ogen van een weduwe laten versmachten;
17 И ако сам залогај свој сам јео, а није га јела и сирота,
Heb ik ooit alleen mijn brood genuttigd, En de wees daarvan niet mee laten eten?
18 Јер је од младости моје расла са мном као код оца, и од утробе матере своје водао сам је;
Neen, van kindsbeen af bracht ik hem groot als een vader, Van de moederschoot af ben ik haar leidsman geweest.
19 Ако сам гледао кога где гине немајући хаљине, и сиромаха где се нема чиме покрити,
Heb ik ooit een zwerver zonder kleding gezien, Of een arme zonder bedekking;
20 Ако ме нису благосиљала бедра његова што се руном оваца мојих утоплио,
Hebben zijn lendenen mij niet moeten zegenen, Werd hij niet verwarmd door de wol mijner schapen?
21 Ако сам измахнуо руком на сироту, кад видех на вратима помоћ своју,
Indien ik mijn hand tegen een rechtschapene ophief, Omdat ik bemerkte, dat men mij in de poort ondersteunde:
22 Нека ми испадне раме из плећа, и рука моја нека се откине из зглоба.
Dan valle mijn schouder uit het gewricht, Worde mijn arm uit het gelid gerukt;
23 Јер сам се бојао погибли од Бога, ког величанству не бих одолео.
Dan treffe mij de verschrikking van God, En ik houde geen stand voor zijn Majesteit!
24 Ако сам полагао на злато надање своје, или чистом злату говорио: Узданицо моја!
Indien ik op goud mijn vertrouwen heb gesteld, Het fijnste goud mijn hoop heb genoemd;
25 Ако сам се веселио што ми је имање велико и што много стиче рука моја,
Mij verheugd heb ik in de macht van mijn rijkdom, En in de geweldige winst van mijn hand:
26 Ако сам гледао на сунце, кад сјаје, и на месец кад поносито ходи,
Indien ik heb opgestaard naar de stralende zon, Naar de glanzende maan, die haar weg vervolgde,
27 И срце се моје потајно преварило и руку моју пољубила уста моја,
Zodat mijn hart in het geheim werd verleid, En mijn hand mijn mond heeft gekust
28 И то би било безакоње за судије, јер бих се одрекао Бога озго;
Ook dat zou een halszaak voor het gerecht zijn geweest, Omdat ik God in den hoge had verloochend!
29 Ако сам се радовао несрећи ненавидника свог, и ако сам заиграо када га је зло задесило,
Heb ik mij in het ongeluk van mijn vijand verheugd, Of gejubeld, omdat onheil hem trof;
30 Јер не дадох језику свом да греши тражећи душу његову с проклињањем;
Heb ik mijn gehemelte niet verboden te zondigen, En door een verwensing zijn leven te eisen;
31 Ако не говораху домашњи моји: Ко би нам дао месо његово? Не можемо се ни најести;
Hebben mijn tentgenoten niet gezegd: Wie verzadigt zich niet aan het vlees van zijn vijand?
32 Странац није ноћивао напољу; врата своја отварао сам путнику;
De zwerver behoefde niet buiten te overnachten Voor den reiziger heb ik de deuren geopend.
33 Ако сам, као што чине људи, тајио преступе своје и крио своје безакоње у својим недрима,
Indien ik mijn misdaad voor de mensen bedekt heb, In mijn boezem mijn schuld heb verborgen,
34 Ако сам и могао плашити велико мноштво, ипак од најмањег у дому беше ме страх; зато ћутах и не одлажах од врата.
Omdat ik de grote menigte vreesde, En bang was voor de verachting der geslachten: Dan moge ik verstommen, en de deur niet meer uitgaan,
35 О да бих имао кога да ме саслуша! Гле, жеља је моја да ми Свемогући одговори и супарник мој да ми напише књигу.
Wie zou er dan nog naar mij horen! Zie hier mijn handtekening! De Almachtige antwoorde mij; Mijn beschuldiger schrijve zijn aanklacht neer!
36 Носио бих је на рамену свом, везао бих је себи као венац,
Waarachtig, ik wil ze op mijn schouder nemen Er mij als met een krans mee omhangen;
37 Број корака својих казао бих Му, као кнез приступио бих к Њему.
Ik zal Hem mijn schreden een voor een tonen, En voor zijn aanschijn treden als een vorst!
38 Ако је на ме викала моја земља, и бразде њене плакале,
Indien mijn akker tegen mij klaagde Zijn voren gezamenlijk weenden;
39 Ако сам јео род њен без новаца и досађивао души господара њених,
Indien ik zijn vrucht heb genoten, zonder te betalen, En zijn bezitter liet zuchten:
40 Место пшенице нека ми рађа трње, и место јечма кукољ. Свршише се речи Јовове.
Dan mogen doornen opschieten inplaats van tarwe, En stinkend onkruid inplaats van gerst! Hier eindigen de woorden van Job.
