Књига о Јову 31
1 Веру учиних са очима својим, па како бих погледао на девојку?
Tangla to koehhaih mik hoiah ka khet han ai ah, ka mik hoi lokkamhaih to ka sak.
2 Јер какав је део од Бога одозго? И какво наследство од Свемогућег с висине?
To tiah nahaeloe Sithaw mah ranui bang hoiah kawbaktih taham maw paek ueloe, ranui ih Thacak Sithaw mah kawbaktih toep han koi qawk maw paek tih?
3 Није ли погибао неваљалом и чудо онима који чине безакоње?
Kasae kaminawk hanah amrohaih om ueloe, zaehaih sah kaminawk hanah anghmathaih om mak ai maw?
4 Не виде ли Он путеве моје, и све кораке моје не броји ли?
Anih mah loe ka caehhaih loklamnawk to panoek moe, ka khok tangkannawk doeh kroek boih na ai maw?
5 Ако ходих с лажју или ако похита нога моја на превару,
Amsoem ai ah ka caeh moe, alinghaih bangah ka khok tangkan to rang nahaeloe,
6 Нека ме измери на мерилима правим, и нека Бог позна доброту моју.
kamsoem coih tahhaih hoiah na tah nasoe loe, coek koi om ai ah kho ka sakhaih to Sithaw mah panoek nasoe.
7 Ако су кораци моји зашли с пута, и ако је за очима мојим пошло срце моје, и за руке моје прионуло шта год,
Loklam kam khraeng ving moe, ka palungthin mah ka mik koehhaih hnukah patom moeng maw, to tih ai boeh loe ka ban ah panuet thok hmuen maw akap moeng nahaeloe,
8 Нека ја сејем а други једе, и нека се искорене изданци моји.
ka patit ih thingthai to minawk kalah mah caa nasoe, ue, ka patit ih akungnawk doeh aphong o king nasoe.
9 Ако се занело срце моје за којом женом, и ако сам вребао на вратима ближњег свог,
Nongpata maeto mah ka palung hae pacuek moe, ka imtaeng kami ih khongkha ah anih to ka zing nahaeloe,
10 Нека другом меље жена моја, и нека се други над њом повијају.
ka zu mah minawk ih cang to daeng pae nasoe loe, minawk mah ka zu to muk o nasoe.
11 Јер је то грдило и безакоње за судије.
Hae hmuen loe kalen parai zaehaih ah oh; ue, lokcaekkung mah danpaek han koi zaehaih ah oh.
12 Јер би то био огањ који би прождирао до уништења, и сву би моју летину искоренио.
To zaehaih loe amrosak thaih hmai, ka tawnh ih hmuennawk tangzuun khoek to kangh boih hmai ah oh.
13 Ако нисам хтео доћи на суд са слугом својим или са слушкињом својом, кад би се тужили на мене;
Ka tamna nongpa hoi nongpatanawk mah kai laisaep o thuih naah, nihcae to khet ka patoek nahaeloe,
14 Јер шта бих чинио кад би се Бог подигао, и кад би потражио, шта бих Му одговорио?
Sithaw amtueng naah timaw ka sak moe, lokcaek naah timaw ka pathim han?
15 Који је мене створио у утроби, није ли створио и њега? Није ли нас Он исти саздао у материци?
Anih doeh kai sahkung Sithaw mah na ai maw sak? Kaihnik loe sahkung maeto mah na ai maw zok thungah sak hmaek?
16 Ако сам одбио сиромасима жељу њихову, и очи удовици замутио,
Caaknaek tawn ai kami hanah caaknaek ka paek ai maw, lamhmai ih mik to kam rosak maw,
17 И ако сам залогај свој сам јео, а није га јела и сирота,
to tih ai boeh loe amno ampa tawn ai kaminawk hanah caaknaek paek ai ah, kaimabueng ah ka caak maw,
18 Јер је од младости моје расла са мном као код оца, и од утробе матере своје водао сам је;
(ka thendoeng nathuem hoi ampa ah angcoeng khoek to caaknaek tawn ai kami to ka pacah, ka tapen tangsuek natuem hoi anih to ka bomh boeh; )
19 Ако сам гледао кога где гине немајући хаљине, и сиромаха где се нема чиме покрити,
khukbuen tawn ai ah dueh kami hoi khukbuen tawn ai ah kaom amtang kami to ka hnuk moe,
20 Ако ме нису благосиљала бедра његова што се руном оваца мојих утоплио,
kai mah anih to bae um ah tuumui kang khuksak ai pongah, anih mah kai tahamhoihaih paek ai maw,
21 Ако сам измахнуо руком на сироту, кад видех на вратима помоћ своју,
lokcaekhaih im ah kai angdoe haih kami om tih hmang, tiah ka poek pongah, amno ampa tawn ai kami to ka pacaekthlaek nahaeloe,
22 Нека ми испадне раме из плећа, и рука моја нека се откине из зглоба.
ka ban tampawk hae palaeng hoiah amkhraeng ving nasoe loe, ka palaeng huh doeh angkhaek lawt nasoe.
23 Јер сам се бојао погибли од Бога, ког величанству не бих одолео.
Sithaw khae hoi ih amrohaih to ka zit, a Lensawkhaih to ka zit pongah to baktih hmuen to ka sah ai.
24 Ако сам полагао на злато надање своје, или чистом злату говорио: Узданицо моја!
Sui to kang oep haih maw, to tih ai boeh loe kaciim suitui khaeah, Nang loe ka buephaih ah na oh, tiah ka thuih moeng maw,
25 Ако сам се веселио што ми је имање велико и што много стиче рука моја,
hmuenmae paroeai ka tawnh moe, ka ban mah hmuenmae paroeai hak thaih pongah kam oek moeng maw,
26 Ако сам гледао на сунце, кад сјаје, и на месец кад поносито ходи,
ni aengh to ka khet moe, a aanghaih hoiah kacaeh khrah to ka khet naah,
27 И срце се моје потајно преварило и руку моју пољубила уста моја,
tamquta hoi anghoehaih ka tawnh moe, ka pakha mah ka ban hae mok cadoeh;
28 И то би било безакоње за судије, јер бих се одрекао Бога озго;
lokcaek koi kaom zaehaih ah ni oh, ranui koekah kaom Sithaw angphat taak baktiah ni oh.
29 Ако сам се радовао несрећи ненавидника свог, и ако сам заиграо када га је зло задесило,
Kai hnuma kami amro naah, kang hoe moe, anih raihaih tongh naah, kam oek vai maw,
30 Јер не дадох језику свом да греши тражећи душу његову с проклињањем;
a hinghaih tangoeng moe, zaehaih sak hanah pakha ka aang mak ai.
31 Ако не говораху домашњи моји: Ко би нам дао месо његово? Не можемо се ни најести;
Ka imthung ah kaom kaminawk mah, zok kamhah ah Job ih moi caa o vai ai, tiah thui o mak ai.
32 Странац није ноћивао напољу; врата своја отварао сам путнику;
Angvinnawk loklam ah iih o han ai ah, kholong caeh kaminawk hanah khongkha to ka paongh pae.
33 Ако сам, као што чине људи, тајио преступе своје и крио своје безакоње у својим недрима,
Adam baktiah ka zaehaih ka hawk ai, ka zaehaih palung thungah ka hawk vai ai;
34 Ако сам и могао плашити велико мноштво, ипак од најмањег у дому беше ме страх; зато ћутах и не одлажах од врата.
pop parai kami to ka zit, to tih ai boeh loe acaeng kaminawk mah pahnui thui haih to ka zit pongah, kang hngai duem moe, tasa bang tacawt ai ah ka oh vai maw?
35 О да бих имао кога да ме саслуша! Гле, жеља је моја да ми Свемогући одговори и супарник мој да ми напише књигу.
Aw kami maeto mah loe ka lok hae tahngai nasoe! Khenah, vaihi koehhaih lok ka thuih han vop; Thacak Sithaw mah na pathim nasoe; ka zaehaih netkung mah ka zaehaih hae ca ah tarik nasoe.
36 Носио бих је на рамену свом, везао бих је себи као венац,
To ca to palaeng ah ka put moe, sui lumuek baktiah kang muek han.
37 Број корака својих казао бих Му, као кнез приступио бих к Њему.
Ka caehhaih khok tangkannawk anih khaeah ka thuih moe, siangpahrang capa baktiah a taengah ka caeh han.
38 Ако је на ме викала моја земља, и бразде њене плакале,
Kai ih long mah kai hae kasae thuih maw, to tih ai boeh loe mikkhraetui hoiah a qah maw,
39 Ако сам јео род њен без новаца и досађивао души господара њених,
atho paek ai ah anih ih thingthai to ka caak pae moe, laikok tawnkungnawk hinghaih to kam rosak nahaeloe,
40 Место пшенице нека ми рађа трње, и место јечма кукољ. Свршише се речи Јовове.
cang zuengah soekhringkung amprawk nasoe loe, barli cang zuengah phroh amprawk lat nasoe, tiah a naa. Job ih lok loe hae ah boeng boeh.
