Књига о Јову 30
1 А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
А ныне смеются надо мною младшие меня летами, те, которых отцов я не согласился бы поместить с псами стад моих.
2 А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
И сила рук их к чему мне? Над ними уже прошло время.
3 Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
Бедностью и голодом истощенные, они убегают в степь безводную, мрачную и опустевшую;
4 Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
щиплют зелень подле кустов, и ягоды можжевельника - хлеб их.
5 Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
Из общества изгоняют их, кричат на них, как на воров,
6 Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
чтобы жили они в рытвинах потоков, в ущельях земли и утесов.
7 По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
Ревут между кустами, жмутся под терном.
8 Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
Люди отверженные, люди без имени, отребье земли!
9 И њима сам сада песма, и постах им прича.
Их-то сделался я ныне песнью и пищею разговора их.
10 Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
Они гнушаются мною, удаляются от меня и не удерживаются плевать пред лицом моим.
11 Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
Так как Он развязал повод мой и поразил меня, то они сбросили с себя узду пред лицом моим.
12 С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
С правого боку встает это исчадие, сбивает меня с ног, направляет гибельные свои пути ко мне.
13 Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
А мою стезю испортили: все успели сделать к моей погибели, не имея помощника.
14 Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
Они пришли ко мне, как сквозь широкий пролом; с шумом бросились на меня.
15 Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
Ужасы устремились на меня; как ветер, развеялось величие мое, и счастье мое унеслось, как облако.
16 И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
И ныне изливается душа моя во мне: дни скорби объяли меня.
17 Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
Ночью ноют во мне кости мои, и жилы мои не имеют покоя.
18 Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
С великим трудом снимается с меня одежда моя; края хитона моего жмут меня.
19 Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
Он бросил меня в грязь, и я стал, как прах и пепел.
20 Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
Я взываю к Тебе, и Ты не внимаешь мне, - стою, а Ты только смотришь на меня.
21 Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
Ты сделался жестоким ко мне, крепкою рукою враждуешь против меня.
22 Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
Ты поднял меня и заставил меня носиться по ветру и сокрушаешь меня.
23 Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
Так, я знаю, что Ты приведешь меня к смерти и в дом собрания всех живущих.
24 Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
Верно, Он не прострет руки Своей на дом костей: будут ли они кричать при своем разрушении?
25 Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
Не плакал ли я о том, кто был в горе? не скорбела ли душа моя о бедных?
26 Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
Когда я чаял добра, пришло зло; когда ожидал света, пришла тьма.
27 Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
Мои внутренности кипят и не перестают; встретили меня дни печали.
28 Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
Я хожу почернелый, но не от солнца; встаю в собрании и кричу.
29 Брат постах змајевима и друг совама.
Я стал братом шакалам и другом страусам.
30 Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
Моя кожа почернела на мне, и кости мои обгорели от жара.
31 Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
И цитра моя сделалась унылою, и свирель моя - голосом плачевным.
