Књига о Јову 30
1 А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
Nunc autem derident me iuniores tempore, quorum non dignabar patres ponere cum canibus gregis mei:
2 А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
Quorum virtus manuum mihi erat pro nihilo, et vita ipsa putabantur indigni.
3 Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
Egestate et fame steriles, qui rodebant in solitudine, squallentes calamitate, et miseria.
4 Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
Et mandebant herbas, et arborum cortices, et radix iuniperorum erat cibus eorum.
5 Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
Qui de convallibus ista rapientes, cum singula reperissent, ad ea cum clamore currebant.
6 Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
In desertis habitabant torrentium, et in cavernis terrae, vel super glaream.
7 По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
Qui inter huiuscemodi laetabantur, et esse sub sentibus delicias computabant.
8 Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
Filii stultorum et ignobilium, et in terra penitus non parentes.
9 И њима сам сада песма, и постах им прича.
Nunc in eorum canticum versus sum, et factus sum eis in proverbium.
10 Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
Abominantur me, et longe fugiunt a me, et faciem meam conspuere non verentur.
11 Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
Pharetram enim suam aperuit, et afflixit me, et frenum posuit in os meum.
12 С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
Ad dexteram orientis calamitatis meae illico surrexerunt: pedes meos subverterunt, et oppresserunt quasi fluctibus semitis suis.
13 Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
Dissipaverunt itinera mea, insidiati sunt mihi, et praevaluerunt, et non fuit qui ferret auxilium.
14 Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
Quasi rupto muro, et aperta ianua, irruerunt super me, et ad meas miserias devoluti sunt.
15 Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
Redactus sum in nihilum: abiit quasi ventus desiderium meum: et velut nubes pertransiit salus mea.
16 И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
Nunc autem in memetipso marcescit anima mea, et possident me dies afflictionis.
17 Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
Nocte os meum perforatur doloribus: et qui me comedunt, non dormiunt.
18 Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
In multitudine eorum consumitur vestimentum meum, et quasi capito tunicae succinxerunt me.
19 Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
Comparatus sum luto, et assimilatus sum favillae et cineri.
20 Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
Clamo ad te, et non exaudis me: sto, et non respicis me.
21 Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
Mutatus es mihi in crudelem, et in duritia manus tuae adversaris mihi.
22 Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
Elevasti me, et quasi super ventum ponens elisisti me valide.
23 Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
Scio quia morti trades me, ubi constituta est domus omni viventi.
24 Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
Verumtamen non ad consumptionem meam emittis manum tuam: et si corruerim, ipse salvabis.
25 Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
Flebam quondam super eo, qui afflictus erat, et compatiebatur anima mea pauperi.
26 Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
Expectabam bona, et venerunt mihi mala: praestolabar lucem, et eruperunt tenebrae.
27 Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
Interiora mea efferbuerunt absque ulla requie, praevenerunt me dies afflictionis.
28 Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
Moerens incedebam, sine furore, consurgens, in turba clamabam.
29 Брат постах змајевима и друг совама.
Frater fui draconum, et socius struthionum.
30 Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
Cutis mea denigrata est super me, et ossa mea aruerunt prae caumate.
31 Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
Versa est in luctum cithara mea, et organum meum in vocem flentium.
