Књига о Јову 30
1 А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
És most kaczagnak rajtam, kik korra fiatalabbak nálam, kiknek atyáit megvetettem, hogy nyájam ebei mellé sem helyeztem volna el.
2 А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
Kezeik ereje is minek nekem? Rájok nézve elveszett erejük telje,
3 Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
szűkölködés és éhezés által kiaszva. A kik bekószálják a sivatagot, a puszta és a pusztaság éjjelét;
4 Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
a kik leszakítanak sós füvet a bokor mellett s rekettye gyökere az ő kenyerük.
5 Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
Az emberek köréből kiűzetnek, riadnak rájuk mint a tolvajra.
6 Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
Rettenetes szakadékokban kell lakniok, földi lyukakban és sziklákon.
7 По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
Bokrok között ordítanak, csalánok alatt verődnek össze.
8 Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
Alávalónak fiai, meg név nélkül valónak a fiai, kiverettek az országból.
9 И њима сам сада песма, и постах им прича.
De most gúnydaluk vagyok, lettem nekik szóbeszédül.
10 Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
Megutáltak, eltávoztak tőlem, s arczomat nem kímélték a köpéstől.
11 Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
Mert inamat megoldotta és elsanyarodott, neki eresztették előttem a gyeplőt.
12 С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
Jobbról kél a fajzat, lábaimat ellökték, és feltöltötték ellenem veszedelmes ösvényeiket.
13 Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
Lerontották utamat, elősegítik balsorsomat, ők, kiknek nincsen segítőjük.
14 Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
Mint széles résen át jönnek, rom matt hömpölyögnek tova.
15 Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
Rémség fordult rám, üldözi, mint a szél, nemes voltomat, s eltűnt, mint a felhő, segítségem.
16 И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
És most elomlik bennem a lelkem, elfogtak engem a nyomorúság napjai.
17 Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
Az éjszaka levájta rólam csontjaimat, és idegeim nem pihennek.
18 Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
Nagy erő által elváltozott öltözékem, mint köntösöm nyílása szorít engem.
19 Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
Lecsapott a sárba, hogy hasonlóvá lettem porhoz, hamuhoz.
20 Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
Fohászkodom hozzád, de nem hallgatsz meg, megálltam és te rám meredtél;
21 Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
kegyetlenre változol irántam, kezed hatalmával gyűlölsz engemet.
22 Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
Felkapsz a szélre, hajtatsz engem és elcsüggesztesz engem üdvösségtől.
23 Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
Mert tudom, halál felé viszel, s minden élőnek találkozó házába.
24 Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
Csak rom ellen ne nyújtson ki kezet, ha ugyan dőltében van győzelme!
25 Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
Avagy nem sírtam-e a nehéz sorsún, nem bánkódott-e lelkem a szűkölködőn?
26 Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
Mert jót reméltem és rossz jött, fényre várakoztam és homály jött.
27 Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
Beleim forrnak s nem csillapodnak, elém törtek a nyomor napjai.
28 Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
Elkomorodva járok, napfény nélkül, felállok a gyűlésben – könyörgök.
29 Брат постах змајевима и друг совама.
Testvére lettem a sakáloknak és társa a struczmadaraknak.
30 Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
Bőröm lefeketéllett rólam, és csontom ég a hévtől.
31 Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
Így lett gyásszá a hárfám és lantom síróknak hangjává.
