Књига о Јову 30
1 А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
But now they that are younger than I hold me in derision, whose fathers I would have disdained to set with the dogs of my flock.
2 А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
Yea, to what might the strength of their hands profit me, in whom old age had perished?
3 Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
For want and famine they were solitary; fleeing into the wilderness in former time desolate and waste.
4 Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
Who cut up mallows by the bushes, and juniper roots for their food.
5 Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
They were driven forth from among men, (they cried after them as after a thief; )
6 Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
To dwell in the clefts of the valleys, in caves of the earth, and in the rocks.
7 По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
Among the bushes they brayed; under the nettles they were gathered together.
8 Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
They were children of fools, yea, children of base men: they were viler than the earth.
9 И њима сам сада песма, и постах им прича.
And now I am their song, yea, I am their byword.
10 Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
They abhor me, they flee far from me, and spare not to spit in my face.
11 Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
Because he hath loosed my cord, and afflicted me, they have also let loose the bridle before me.
12 С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
Upon my right hand rise the youth; they push away my feet, and they raise up against me the ways of their destruction.
13 Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
They mar my path, they set forward my calamity, they have no helper.
14 Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
They came upon me as a wide breaking in of waters: in the desolation they rolled themselves upon me.
15 Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
Terrors are turned upon me: they pursue my soul as the wind: and my welfare passeth away as a cloud.
16 И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
And now my soul is poured out upon me; the days of affliction have taken hold upon me.
17 Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
My bones are pierced in me in the night season: and my sinews take no rest.
18 Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
By the great force of my disease is my garment changed: it bindeth me about as the collar of my coat.
19 Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
He hath cast me into the mire, and I have become like dust and ashes.
20 Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
I cry to thee, and thou dost not hear me: I stand up, and thou regardest me not.
21 Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
Thou hast become cruel to me: with thy strong hand thou opposest thyself against me.
22 Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
Thou liftest me up to the wind; thou causest me to ride upon it, and dissolvest my substance.
23 Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
For I know that thou wilt bring me to death, and to the house appointed for all living.
24 Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
Yet he will not stretch out his hand to the grave, though they cry in his destruction.
25 Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
Did not I weep for him that was in trouble? was not my soul grieved for the poor?
26 Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
When I looked for good, then evil came: and when I waited for light, there came darkness.
27 Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
My bowels boiled, and rested not: the days of affliction came upon me.
28 Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
I went mourning without the sun: I stood up, and I cried in the congregation.
29 Брат постах змајевима и друг совама.
I am a brother to dragons, and a companion to owls.
30 Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
My skin is black upon me, and my bones are burned with heat.
31 Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
My harp also is turned to mourning, and my organ into the voice of them that weep.
