Књига о Јову 30
1 А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
But now they that are younger than I hold me in derision, Whose fathers I would have disdained to set with the dogs of my flock.
2 А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
Of what use to me would be even the strength of their hands, To whom old age is lost?
3 Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
By want and hunger they are famished; They gnaw the dry desert, The darkness of desolate wastes.
4 Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
They gather purslain among the bushes, And the root of the broom is their bread.
5 Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
They are driven from the society of men; There is a cry after them as after a thief.
6 Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
They dwell in gloomy valleys, In caves of the earth and in rocks.
7 По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
They bray among the bushes; Under the brambles are they stretched out.
8 Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
An impious and low-born race, They are beaten out of the land.
9 И њима сам сада песма, и постах им прича.
And now I am become their song; Yea, I am their by-word!
10 Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
They abhor me, they stand aloof from me; They forbear not to spit before my face.
11 Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
Yea, they let loose the reins, and humble me; They cast off the bridle before me.
12 С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
On my right hand riseth up the brood; They thrust away my feet; They cast up against me their destructive ways.
13 Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
They break up my path; They hasten my fall, —They who have no helper!
14 Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
They come upon me as through a wide breach; Through the ruins they rush in upon me.
15 Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
Terrors are turned against me; They pursue my prosperity like the wind, And my welfare passeth away like a cloud.
16 И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
And now my soul poureth itself out upon me; Days of affliction have taken hold of me.
17 Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
By night my bones are pierced; they are torn from me, And my gnawers take no rest.
18 Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
Through the violence of my disease is my garment changed; It bindeth me about like the collar of my tunic.
19 Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
He hath cast me into the mire, And I am become like dust and ashes.
20 Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
I call upon Thee, but thou dost not hear me; I stand up before thee, but thou regardest me not.
21 Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
Thou art become cruel to me; With thy strong hand dost thou lie in wait for me.
22 Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
Thou liftest me up, and causest me to ride upon the wind; Thou meltest me away in the storm.
23 Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
I know that thou wilt bring me to death, To the place of assembly for all the living.
24 Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
When He stretcheth out his hand, prayer availeth nothing; When He bringeth destruction, vain is the cry for help.
25 Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
Did not I weep for him that was in trouble? Was not my soul grieved for the poor?
26 Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
But when I looked for good, then evil came; When I looked for light, then came darkness.
27 Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
My bowels boil, and have no rest; Days of anguish have come upon me.
28 Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
I am black, but not by the sun; I stand up, and utter my cries in the congregation.
29 Брат постах змајевима и друг совама.
I am become a brother to jackals, And a companion to ostriches.
30 Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
My skin is black, and falleth from me, And my bones burn with heat.
31 Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
My harp also is turned to mourning, And my pipe to notes of grief.
