Књига о Јову 30
1 А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
But now they that are younger than I have me in derision, whose fathers I disdained to set with the dogs of my flock.
2 А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
Yea, the strength of their hands, whereto should it profit me? men in whom ripe age is perished.
3 Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
They are gaunt with want and famine; they gnaw the dry ground, in the gloom of wasteness and desolation.
4 Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
They pluck salt-wort with wormwood; and the roots of the broom are their food.
5 Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
They are driven forth from the midst of men; they cry after them as after a thief.
6 Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
In the clefts of the valleys must they dwell, in holes of the earth and of the rocks.
7 По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
Among the bushes they bray; under the nettles they are gathered together.
8 Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
They are children of churls, yea, children of ignoble men; they were scourged out of the land.
9 И њима сам сада песма, и постах им прича.
And now I am become their song, yea, I am a byword unto them.
10 Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
They abhor me, they flee far from me, and spare not to spit in my face.
11 Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
For He hath loosed my cord, and afflicted me, and they have cast off the bridle before me.
12 С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
Upon my right hand rise the brood; they entangle my feet, and they cast up against me their ways of destruction.
13 Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
They break up my path, they further my calamity, even men that have no helper.
14 Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
As through a wide breach they come; in the midst of the ruin they roll themselves upon me.
15 Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
Terrors are turned upon me, they chase mine honour as the wind; and my welfare is passed away as a cloud.
16 И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
And now my soul is poured out within me; days of affliction have taken hold upon me.
17 Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
In the night my bones are pierced, and fall from me, and my sinews take no rest.
18 Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
By the great force of my disease is my garment disfigured; it bindeth me about as the collar of my coat.
19 Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
He hath cast me into the mire, and I am become like dust and ashes.
20 Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
I cry unto Thee, and Thou dost not answer me; I stand up, and Thou lookest at me.
21 Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
Thou art turned to be cruel to me; with the might of Thy hand Thou hatest me.
22 Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
Thou liftest me up to the wind, Thou causest me to ride upon it; and Thou dissolvest my substance.
23 Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
For I know that Thou wilt bring me to death, and to the house appointed for all living.
24 Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
Surely none shall put forth his hand to a ruinous heap, neither because of these things shall help come in one's calamity,
25 Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
If I have not wept for him that was in trouble, and if my soul grieved not for the needy.
26 Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
Yet, when I looked for good, there came evil; and when I waited for light, there came darkness.
27 Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
Mine inwards boil, and rest not; days of affliction are come upon me.
28 Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
I go mourning without the sun; I stand up in the assembly, and cry for help.
29 Брат постах змајевима и друг совама.
I am become a brother to jackals, and a companion to ostriches.
30 Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
My skin is black, and falleth from me, and my bones are burned with heat.
31 Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
Therefore is my harp turned to mourning, and my pipe into the voice of them that weep.
