Књига о Јову 30
1 А сада смеју ми се млађи од мене, којима отаца не бих хтео метнути са псима стада свог.
But now they that are younger than I have me in derision, whose fathers I would have disdained to set with the dogs of my flock.
2 А на шта би ми и била сила руку њихових? У њима беше пропала старост.
Yea, whereto [should] the strength of their hands [profit] me, [men] in whom vigour hath perished?
3 Од сиромаштва и глади самоћаваху бежећи од сува, мрачна, пуста и опустошена места;
Withered up through want and hunger, they flee into waste places long since desolate and desert:
4 Који браху лободу по честама, и смреково корење беше им храна.
They gather the salt-wort among the bushes, and the roots of the broom for their food.
5 Између људи беху изгоњени и викаше се за њима као за лупежом.
They are driven forth from among [men] — they cry after them as after a thief —
6 Живљаху по страшним увалама, по јамама у земљи и у камену.
To dwell in gloomy gorges, in caves of the earth and the rocks:
7 По грмовима рикаху, под трњем се скупљаху.
They bray among the bushes; under the brambles they are gathered together:
8 Беху људи никакви и без имена, мање вредни него земља.
Sons of fools, and sons of nameless sires, they are driven out of the land.
9 И њима сам сада песма, и постах им прича.
And now I am their song, yea, I am their byword.
10 Гаде се на ме, иду далеко од мене и не устежу се пљувати ми у лице.
They abhor me, they stand aloof from me, yea, they spare not to spit in my face.
11 Јер је Бог одапео моју тетиву и муке ми задао те збацише узду преда мном.
For he hath loosed my cord and afflicted me; so they cast off the bridle before me.
12 С десне стране устајаху момци, поткидаху ми ноге, и насипају пут к мени да ме упропасте.
At [my] right hand rise the young brood; they push away my feet, and raise up against me their pernicious ways;
13 Раскопаше моју стазу, умножише ми муке, не треба нико да им помаже.
They mar my path, they set forward my calamity, without any to help them;
14 Као широким проломом навиру, и наваљују преко развалина.
They come in as through a wide breach: amid the confusion they roll themselves onward.
15 Страхоте навалише на ме, и као ветар терају душу моју, и као облак прође срећа моја.
Terrors are turned against me; they pursue mine honour as the wind; and my welfare is passed away like a cloud.
16 И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни.
And now my soul is poured out in me; days of affliction have taken hold upon me.
17 Ноћу пробада ми кости у мени, и жиле моје не одмарају се.
The night pierceth through my bones [and detacheth them] from me, and my gnawing pains take no rest:
18 Од тешке силе променило се одело моје, и као огрлица у кошуље моје стеже ме.
By their great force they have become my raiment; they bind me about as the collar of my coat.
19 Бацио ме је у блато, те сам као прах и пепео.
He hath cast me into the mire, and I have become like dust and ashes.
20 Вичем к Теби, а Ти ме не слушаш; стојим пред Тобом, а Ти не гледаш на ме.
I cry unto thee, and thou answerest me not; I stand up, and thou lookest at me.
21 Претворио си ми се у љута непријатеља; силом руке своје супротиш ми се.
Thou art changed to a cruel one to me; with the strength of thy hand thou pursuest me.
22 Подижеш ме у ветар, посађујеш ме на њ, и растапаш у мени све добро.
Thou liftest me up to the wind; thou causest me to be borne away, and dissolvest my substance.
23 Јер знам да ћеш ме одвести на смрт и у дом одређени свима живима.
For I know that thou wilt bring me to death, and into the house of assemblage for all living.
24 Али неће пружити руке своје у гроб; кад их стане потирати, они неће викати.
Indeed, no prayer [availeth] when he stretcheth out [his] hand: though they cry when he destroyeth.
25 Нисам ли плакао ради оног који беше у злу? Није ли душа моја жалосна бивала ради убогог?
Did not I weep for him whose days were hard? was not my soul grieved for the needy?
26 Кад се добру надах, дође ми зло; и кад се надах светлости, дође мрак.
For I expected good, and there came evil; and I waited for light, but there came darkness.
27 Утроба је моја узаврела, и не може да се умири, задесише ме дани мучни.
My bowels well up, and rest not; days of affliction have confronted me.
28 Ходим црн, не од сунца, устајем и вичем у збору.
I go about blackened, but not by the sun; I stand up, I cry in the congregation.
29 Брат постах змајевима и друг совама.
I am become a brother to jackals, and a companion of ostriches.
30 Поцрнела је кожа на мени и кости моје посахнуше од жеге.
My skin is become black [and falleth] off me, and my bones are parched with heat.
31 Гусле се моје претворише у запевку, и свирала моја у плач.
My harp also is [turned] to mourning, and my pipe into the voice of weepers.
