Књига о Јову 3
1 Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
Akyiri no Hiob kasae, na ɔdomee da a wɔwoo no.
2 И проговоривши Јов рече:
Ɔkae se,
3 Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
“Ma da a wɔwoo me no nyera, ne anadwo a wɔkae se, ‘Wɔawo ɔbabarima no!’
4 Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
Saa da no nnuru sum; mma Ɔsoro Nyankopɔn nhwehwɛ akyi kwan; mma hann biara ntɔ ngu so.
5 Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
Ma sum ne owusum nnye no mfa; ma omununkum nkata so; na sum mmunkam ne hann so.
6 Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
Ma sum kabii nnye saa anadwo no mfa; ma wonyi saa anadwo no mfi asranna so na wɔmmfa nhyɛ ɔsram biara mu.
7 Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
Saa anadwo no nyɛ obonin; mma wɔnnte anigye nteɛmu wɔ mu.
8 Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
Ma wɔn a wɔdome nna no nnome saa da no; wɔn a wɔayɛ krado sɛ wɔbɛkanyan dɛnkyɛmmirampɔn no.
9 Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
Ma nʼanɔpa nsoromma nnuru sum; na ɔntwɛn adekyee kwa a onhu anɔpawia nsensanee a edi kan no,
10 Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
efisɛ anto nea ɔwoo me no awotwaa mu ama wawo me na anka mʼani renhu saa abɛbrɛsɛ yi.
11 Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
“Adɛn nti na manwu awoe hɔ, bere a mifi me na awotwaa mu no?
12 Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
Adɛn nti na nkotodwe gyee me ne nufu sɛ minnum?
13 Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
Anka sesɛɛ meda hɔ asomdwoe mu; anka mada regye mʼahome
14 С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
me ne wiase ahemfo ne fotufo, wɔn a wosisii adan maa wɔn ho na nnɛ yi abubu no,
15 Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
me ne ahenemma a na wɔwɔ sika kɔkɔɔ, wɔn a wɔde dwetɛ hyɛɛ wɔn afi mu ma.
16 Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
Anaasɛ adɛn nti na wɔansie me sɛ ɔpɔnba, te sɛ akokoaa a wanhu adekyee hann da?
17 Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
Ɛhɔ na amumɔyɛfo gyae basabasayɛ, na abrɛfo nya ahomegye.
18 И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
Nneduafo nso nya wɔn ahofadi; na wɔnte nnommumfo wuranom ateɛteɛ bio.
19 Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
Nketewa ne akɛse wɔ hɔ, na akoa de ne ho fi ne wura nsam.
20 Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
“Adɛn nti na wɔma mmɔborɔfo hann, na ɔkra mu ahohiahiafo nya nkwa,
21 Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
wɔn a wɔn kɔn dɔ owu nanso ɛmma, wɔn a wɔbrɛ hwehwɛ owu sen sɛnea wɔhwehwɛ nnwetɛbona,
22 Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
wɔn a anigye ahyɛ wɔn ma na wodu ɔda mu a wodi ahurusi.
23 Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
Adɛn nti na wɔde nkwa ma onipa a ne kwan ahintaw, nea Onyankopɔn aka no ahyɛ mu?
24 Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
Ahomekokogu adan mʼaduan; na mʼapinisi gu te sɛ nsu.
25 Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
Nea na misuro no aba me so; nea na ɛbɔ me hu no ato me.
26 Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
Minni ahotɔ, minni asomdwoe; minni ahomegye na mmom, ɔhaw nko ara.”
