Књига о Јову 3
1 Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
Shure kwaizvozvo, Jobho akashamisa muromo wake ndokutuka zuva rokuberekwa kwake.
2 И проговоривши Јов рече:
Akati:
3 Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
“Zuva rokuberekwa kwangu ngariparare, uye nousiku hwakanzi, ‘Kwaberekwa mwanakomana!’
4 Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
Zuva iroro ngarishanduke rive rima; Mwari wokudenga ngaarege kuva nehanya naro; Chiedza ngachirege kuvhenekera pamusoro paro.
5 Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
Rima nomumvuri wakasviba ngazviritore zvakare; gore ngarigare pamusoro paro; kusviba ngakufukidze chiedza charo.
6 Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
Usiku uhwo rima guru ngaribate; ngahurege kuverengwa pakati pamazuva egore kana kunyorwa pamwedzi ipi zvayo.
7 Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
Usiku uhwo ngahushaye chibereko; ngaparege kunzwika kupembera kwomufaro mahuri.
8 Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
Vanotuka mazuva ngavatuke zuva iro, vaya vakagadzirira kumutsa Chikara Chikuru cheGungwa.
9 Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
Nyeredzi dzahwo dzamangwanani ngadzisvibe; ngahumirire chiedza chamasikati pasina uye ngahurege kuona hwerazuva hwamambakwedza;
10 Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
nokuti hahuna kundipfigira mikova yechizvaro kuti huvanze dambudziko pamberi pangu.
11 Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
“Ko, ndakaregererei kufa pakuberekwa kwangu, nokufa pandaibuda mudumbu?
12 Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
Mabvi akavapo seiko kuti andigamuchire namazamu kuti ndinwe?
13 Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
Nokuti zvino ndingadai ndakavata murugare; ndingadai ndivete uye ndakazorora
14 С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
namadzimambo namakurukota enyika, vakazvivakira nzvimbo dzava matongo zvino,
15 Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
navatongi vakanga vane goridhe, vakazadza dzimba dzavo nesirivha.
16 Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
Kana kuti sei ndisina kuvigwa muvhu somwana asina kusvika, somucheche asina kumboona chiedza chezuva?
17 Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
Ikoko vakaipa vanorega kutambudza, uye ikoko vakaneta vakazorora.
18 И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
Nhapwa dzinofarirawo rugare rwadzo; havachanzwizve kudanidzira kwomuchairi wenhapwa.
19 Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
Vaduku navakuru variko, uye nhapwa yakasunungurwa kubva pana tenzi wayo.
20 Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
“Chiedza chinopirweiko vaya vari kusurukirwa, uye upenyu kune ane shungu pamwoyo,
21 Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
kuna vaya vanoshuva kufa irwo rusingauyi, vanorutsvaka kupfuura pfuma yakavanzika,
22 Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
vazere nomufaro uye vanofara pavanosvika muguva?
23 Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
Upenyu hunopirweiko munhu ane nzira yakavanzika, iye akakomberedzwa naMwari noruzhowa?
24 Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
Nokuti mafemo anosvika kwandiri pachinzvimbo chezvokudya, kugomera kwangu kunodururwa semvura.
25 Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
Zvandaitya zvakandivinga; zvandaizeza zvaitika kwandiri.
26 Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
Handina rugare, handina runyararo; handina zororo, asi nhamo chete.”
