Књига о Јову 3
1 Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
I muri i tenei ka puaki te mangai o Hopa, a ka kanga e ia tona ra.
2 И проговоривши Јов рече:
Na ka oho a Hopa, ka mea,
3 Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
Kia ngaro te ra i whanau ai ahau, te po i korerotia ai, He tamaroa kei roto i te kopu.
4 Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
Waiho taua ra mo te pouri; kaua e tirohia iho e te Atua i runga; kaua hoki e whitingia e te marama.
5 Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
Kia poke ia i te pouri, i te atarangi hoki o te mate; kia tauria iho e te kapua; kia whakawehia ano hoki e te whakapouritanga o te ra.
6 Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
Na ko taua po, kia mau pu i te pouri kerekere: kei honoa ki nga ra o te tau; kei huihuia atu ina taua nga marama.
7 Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
Nana, kia mokemoke taua po, kaua te reo koa e uru ki roto.
8 Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
Kia kanga hoki e te hunga kanga i te ra, e te hunga mohio ki te whakaara rewiatana.
9 Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
Kia pouri nga whetu o tona kakarauritanga; kia tatari ki te marama, a kahore noa iho; kei kite hoki i te takiritanga ata.
10 Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
Mona kihai i tutaki i nga tatau o te kopu o toku whaea, kihai i huna i te mauiui kei kitea e ahau.
11 Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
He aha ahau te mate ai i te kopu? He aha te hemo ai i toku putanga mai i te kopu?
12 Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
He aha i rite wawe ai nga turi moku, me nga u hei ngote maku?
13 Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
Me i pena, kua ata takoto ahau, te ai he whakaohooho, moe ana ahau: katahi ahau ka whai okiokinga,
14 С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
I roto i nga kingi, i nga kaiwhakatakoto whakaaro o te whenua i hanga nei i nga wahi mokemoke mo ratou,
15 Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
I roto ranei i nga rangatira whai koura, o ratou nei whare ki tonu i te hiriwa:
16 Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
Kua kahore noa iho ranei, kua pera me te materoto e ngaro nei, me nga kohungahunga kahore nei e kite i te marama.
17 Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
Mutu ake i reira te whakararuraru a te hunga kino; okioki ana i reira te hunga kua mauiui nga uaua.
18 И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
Ata noho ana nga herehere i reira, te rongo i te reo o te kaitukino.
19 Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
Kei reira te iti, te rahi, kahore hoki he rangatira o te pononga.
20 Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
He aha te marama i homai ai ki te tangata kei roto nei i te mate? te ora ki te tangata kua kawa te wairua?
21 Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
E koingo nei ki te mate, heoi kahore noa iho; e keri ana kia taea ia, nui atu i te keri i nga taonga huna.
22 Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
Hari pu ratou, koa ana, ina kitea te urupa.
23 Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
He aha ano te marama i homai ai ki te tangata kua huna nei tona ara, kua oti nei te tutakitaki mai e te Atua?
24 Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
Kiano hoki ahau i kai, kua tae mai taku mapu: ano he wai oku hamama e ringihia ana.
25 Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
No te mea kua tae mai ki ahau te mea whakawehi e wehi nei ahau; ko taku e pawera nei kua pa ki ahau.
26 Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
Kahore oku humarie, kahore oku ata noho, ehara i te mea e okioki ana; na kua puta te raruraru.
