Књига о Јову 3
1 Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
Modo Izay le nanoka-palie t’Iobe namatse i andro’ey,
2 И проговоривши Јов рече:
hoe ty nilañone’ Iobe:
3 Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
Ehe te ho mongoreñe ty andro nahatoly ahiko, naho ty haleñe nanoeñe ty hoe: Inao, niareñe lahilahy.
4 Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
Ehe te ho ieñe i andro zay; lonike te tsy ho vazohon’ Añahare boak’ ambone ao, vaho tsy hipisaña’ ty hazavàñe.
5 Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
Ehe t’ie ho tsepahe’ ty hamoromoroñañe naho ty talinjon-kavilasy; lonike te hitozòhan-drahoñe; ee te hampirevendreveñe aze ze fonga mahamainten-gero’ i àndroy
6 Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
Le i haleñe zay: hiambotrahan-kamoromoroñañe, tsy hitrao-pirebeke amo andro’ i taoñeio; tsy hizilik’ ami’ty ia’ o volañeo.
7 Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
Hete! ehe ho beitsiterake i haleñe zay, tsy himoaham-peon-kafaleañe.
8 Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
Ee te hamatse aze o mpamoiñ’ androo, o veka’e hampibarakaoke i fañaneñeio,
9 Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
Ho maieñe abey o vasiañe am-palipalitsieñeo: angao re hipay hazavàñe fa tsy hahatrea; ee t’ie tsy ho sambae’ ty holimaso’ i maraiñey;
10 Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
amy te tsy narindri’e i lalan-koviñey, naho tsy nakafi’e amo masokoo ty hasotriañe.
11 Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
Ino ty tsy nahasimb’ ahy an-koviñe ao? Akore te tsy namoeako fiay te niboloañe?
12 Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
Ino ty nandrambesa’ o ongotseo ahiko? naho o fatroa ninonoakoo?
13 Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
Ie ho nihity ampitsiñañe ao; ho niroro naho nitofa avao,
14 С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
mindre amo mpanjakao naho o mpisafiri’ ty tane toio, o mamboatse hakoahañe ho am-bata’eo;
15 Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
naho o ana-donak’ amam-bolamenao, o mameno akiba am-bolafotio:
16 Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
hera ho nanahake ty tsi-ambolañe naetake, anak’ ajaja niboloañe mboe lia’e tsy nahatrea hazavàñe.
17 Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
Ao ty fitroara’ o lo-tserekeo amo firohandroha’eo; ao ka ty fitofà’ o màmakeo.
18 И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
Mitraok’ am-pierañerañañe o mpirohio, tsy mahajanjiñe ty fiarañanaña’ i mpamorekekey.
19 Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
Ao ty bey naho ty kede: vaho votsotse amy talè’ey ty ondevo.
20 Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
Ino ty añomezan-kazavàñe ty misotry, naho ty haveloñe amo mafaitse añ’ova’eo?
21 Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
ze mitama hihomake, fe tsy avy, ie tsikaraheñe mandikoatse o vara mietakeo;
22 Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
o mandia taroba naho mirebeke t’ie nahatendreke kiborio?
23 Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
[Ino ty anoloran-kazavàñe] amy t’indaty nietahan-dalañe, ie nigoloboñen’Añahare?
24 Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
Misolo ty fihinanako ty fiselekaiñako, vaho midoañe hoe rano ty fitoreoko.
25 Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
Amy te mifetsak’ amako o mampangebahebak’ ahikoo, naho mivovo amako i ihembañakoy,
26 Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
tsy mierañeran-draho, tsy mipendreñe, tsy mitsiñe fa pok’eo ty hekoheko.
