Књига о Јову 3
1 Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
At length Job opened his mouth, and cursed the day of his birth.
2 И проговоривши Јов рече:
And Job spake and said:
3 Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
Perish the day in which I was born, and the night which said, “A man-child is conceived!”
4 Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
Let that day be darkness; Let not God seek it from above; Yea, let not the light shine upon it!
5 Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
Let darkness and the shadow of death redeem it; Let a cloud dwell upon it; Let whatever darkeneth the day terrify it!
6 Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
As for that night, let darkness seize upon it; Let it not rejoice among the days of the year; Let it not come into the number of the months!
7 Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
O let that night be unfruitful! Let there be in it no voice of joy;
8 Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
Let them that curse the day curse it, Who are skilful to stir up the leviathan!
9 Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
Let the stars of its twilight be darkened; Let it long for light, and have none; Neither let it see the eyelashes of the morning!
10 Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
Because it shut not up the doors of my mother's womb, And hid not trouble from mine eyes.
11 Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
Why died I not at my birth? Why did I not expire when I came forth from the womb?
12 Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
Why did the knees receive me, And why the breasts, that I might suck?
13 Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
For now should I lie down and be quiet; I should sleep; then should I be at rest,
14 С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
With kings and counsellors of the earth, Who built up for themselves—ruins!
15 Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
Or with princes that had gold, And filled their houses with silver;
16 Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
Or, as a hidden untimely birth, I had perished; As infants which never saw the light.
17 Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
There the wicked cease from troubling; There the weary are at rest.
18 И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
There the prisoners rest together; They hear not the voice of the oppressor.
19 Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
The small and the great are there, And the servant is free from his master.
20 Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
Why giveth He light to him that is in misery, And life to the bitter in soul,
21 Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
Who long for death, and it cometh not, And dig for it more than for hid treasures;
22 Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
Who rejoice exceedingly, Yea, exult, when they can find a grave?
23 Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
Why is light given to a man from whom the way is hid, And whom God hath hedged in?
24 Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
For my sighing cometh before I eat, And my groans are poured out like water.
25 Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
For that which I dread overtaketh me; That at which I shudder cometh upon me.
26 Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
I have no peace, nor quiet, nor respite: Misery cometh upon me continually.
