Књига о Јову 3
1 Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
After this Job has opened his mouth, and reviles his day.
2 И проговоривши Јов рече:
And Job answers and says:
3 Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
“Let the day perish in which I am born, And the night that has said: A man-child has been conceived.
4 Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
That day—let it be darkness, Do not let God require it from above, Nor let light shine on it.
5 Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
Let darkness and death-shade redeem it, Let a cloud dwell on it, Let them terrify it as the most bitter of days.
6 Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
That night—let thick darkness take it, Let it not be united to days of the year, Let it not come into the number of months.
7 Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
Behold! That night—let it be barren, Let no singing come into it.
8 Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
Let the cursers of day mark it, Who are ready to wake up Leviathan.
9 Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
Let the stars of its twilight be dark, Let it wait for light, and there is none, And let it not look on the eyelids of the dawn.
10 Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
Because it has not shut the doors Of the womb that was mine! And hide misery from my eyes.
11 Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
Why do I not die from the womb? I have come forth from the belly and gasp!
12 Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
Why have knees been before me? And what [are] breasts, that I suck?
13 Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
For now, I have lain down, and am quiet, I have slept—then there is rest to me,
14 С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
With kings and counselors of earth, These building ruins for themselves.
15 Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
Or with princes—they have gold, They are filling their houses [with] silver.
16 Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
(Or I am not as a hidden abortion, As infants—they have not seen light.)
17 Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
There the wicked have ceased troubling, And there the wearied rest in power.
18 И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
Together prisoners have been at ease, They have not heard the voice of an exactor,
19 Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
Small and great [are] the same there. And a servant [is] free from his lord.
20 Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
Why does He give light to the miserable, and life to the bitter soul?
21 Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
Who are waiting for death, and it is not, And they seek it above hid treasures.
22 Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
Who are glad—to joy, They rejoice when they find a grave.
23 Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
To a man whose way has been hidden, And whom God shuts up?
24 Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
For before my food, my sighing comes, And my roarings [are] poured out as waters.
25 Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
For I feared a fear and it meets me, And what I was afraid of comes to me.
26 Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
I was not safe—nor was I quiet—Nor was I at rest—and trouble comes!”
