Књига о Јову 3
1 Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
After this Job began speaking, cursing the day of his birth.
2 И проговоривши Јов рече:
He said,
3 Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
“Wipe out the day I was born, and the night when it was announced that a boy had been conceived.
4 Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
Turn that day to darkness. God above should not remember it. Don't let light shine on it.
5 Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
Take it back, darkness and death-shadow. A black cloud should overshadow it. It should be as terrifying as the darkness of an eclipse during the day.
6 Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
Blot out that night as if it never existed. Don't count it on the calendar. Don't let it have a day in any month.
7 Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
Let that night be childless, with no sounds of happiness heard.
8 Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
Those who place curses on certain days should curse it, those who have the power to raise Leviathan.
9 Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
Its early morning stars should stay dark. Looking for light, may none come, may it not see the glimmer of dawn
10 Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
for it did not shut my mother's womb to prevent me from seeing trouble.
11 Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
Why wasn't I stillborn? Why didn't I die at birth?
12 Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
Why was there a lap for me to lie on, or breasts for me to suck?
13 Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
For now I would be lying down in peace. I would be sleeping and at rest,
14 С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
along with the kings of this world and their officials whose palaces now lie in ruins,
15 Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
or with noblemen who collected gold and filled their houses with silver.
16 Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
Why wasn't I a miscarriage, buried in secret, a baby who never saw the light?
17 Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
There in the grave the wicked give no more trouble, and those whose strength is gone have their rest.
18 И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
There prisoners take it easy—they don't hear the commands of their oppressors.
19 Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
Both small and great are there, and slaves are freed from their masters.
20 Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
Why does God give life to those who are suffering, living bitterly miserable lives,
21 Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
those who are waiting for death that does not come and who are looking for death more desperately than hunting for treasure?
22 Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
They're so incredibly happy when the reach the grave!
23 Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
Why is light given to someone who doesn't know where they're going, someone God has fenced in?
24 Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
My groans are the bread I eat; my raging tears are the water I drink.
25 Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
For all that I feared has happened to me; everything that I dreaded has come upon me.
26 Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
I have no peace, no quiet, no rest. All that comes is rage.”
