Књига о Јову 3
1 Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
After this, Job opened his mouth and cursed his day.
2 И проговоривши Јов рече:
And Job answered and said,
3 Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
Let the day perish in which I was born, and the night that said, There is a man child conceived.
4 Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
That day — let it be darkness, let not God care for it from above, neither let light shine upon it:
5 Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
Let darkness and the shadow of death claim it; let clouds dwell upon it; let darkeners of the day terrify it.
6 Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
That night — let gloom seize upon it; let it not rejoice among the days of the year; let it not come into the number of the months.
7 Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
Behold, let that night be barren; let no joyful sound come therein;
8 Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
Let them curse it that curse the day, who are ready to rouse Leviathan;
9 Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
Let the stars of its twilight be dark; let it wait for light, and have none, neither let it see the eyelids of the dawn:
10 Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
Because it shut not up the doors of the womb that bore me, and hid not trouble from mine eyes.
11 Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
Wherefore did I not die from the womb, — come forth from the belly and expire?
12 Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
Why did the knees meet me? and wherefore the breasts, that I should suck?
13 Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
For now should I have lain down and been quiet; I should have slept: then had I been at rest,
14 С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
With kings and counsellors of the earth, who build desolate places for themselves,
15 Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
Or with princes who had gold, who filled their houses with silver;
16 Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
Or as a hidden untimely birth I had not been; as infants that have not seen the light.
17 Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
There the wicked cease from troubling; and there the wearied are at rest.
18 И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
The prisoners together are at ease; they hear not the voice of the taskmaster.
19 Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
The small and great are there, and the bondman freed from his master.
20 Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
Wherefore is light given to him that is in trouble, and life to those bitter of soul,
21 Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
Who long for death, and it [cometh] not, and dig for it more than for hidden treasures;
22 Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
Who rejoice even exultingly and are glad when they find the grave? —
23 Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
To the man whose way is hidden, and whom God hath hedged in?
24 Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
For my sighing cometh before my bread, and my groanings are poured out like the waters.
25 Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
For I feared a fear, and it hath come upon me, and that which I dreaded hath come to me.
26 Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
I was not in safety, neither had I quietness, neither was I at rest, and trouble came.
