Књига о Јову 3
1 Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
After this Job opened his mouth, and cursed his day.
2 И проговоривши Јов рече:
And Job answered and said,
3 Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
Let the day perish in which I was born, and the night which said, There is a man-child conceived.
4 Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
Let that day be darkness. Let not God from above seek for it, nor let the light shine upon it.
5 Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
Let darkness and the shadow of death claim it for their own. Let a cloud dwell upon it. Let blackness come upon it.
6 Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
As for that night, let thick darkness seize upon it. Let it not rejoice among the days of the year. Let it not come into the number of the months.
7 Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
Lo, let that night be barren. Let no joyful voice come in it.
8 Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
Let them curse it who curse the day, who are ready to rouse up leviathan.
9 Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
Let the stars of the twilight of it be dark. Let it look for light, but have none, nor let it behold the eyelids of the morning.
10 Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
Because it did not shut up the doors of my mother's womb, nor hide trouble from my eyes.
11 Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
Why did I not die from the womb? Why did I not give up the spirit when my mother bore me?
12 Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
Why did the knees receive me? Or why the breast, that I should suck?
13 Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
For now I should have lain down and been quiet. I should have slept. Then I would have been at rest
14 С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
with kings and counselors of the earth, who built waste places for themselves,
15 Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
or with rulers who had gold, who filled their houses with silver.
16 Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
Or I should have been as a hidden untimely birth, as infants that never saw light.
17 Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
There the wicked cease from troubling, and there the weary are at rest.
18 И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
There the prisoners are at ease together. They do not hear the voice of the taskmaster.
19 Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
The small and the great are there. And the servant is free from his master.
20 Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
Why is light given to him who is in misery, and life to the bitter in soul,
21 Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
who long for death, but it comes not, and dig for it more than for hid treasures,
22 Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
who rejoice exceedingly, and are glad when they can find the grave?
23 Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
Why is light given to a man whose way is hid, and whom God has hedged in?
24 Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
For my sighing comes before I eat, and my groanings are poured out like water.
25 Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
For the thing which I fear comes upon me, and that which I am afraid of comes to me.
26 Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
I am not at ease, nor am I quiet, neither have I rest, but trouble comes.
