Књига о Јову 3
1 Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
Daarna opende Job zijn mond, en vervloekte zijn dag.
2 И проговоривши Јов рече:
Want Job antwoordde en zeide:
3 Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
De dag verga, waarin ik geboren ben, en de nacht, waarin men zeide: Een knechtje is ontvangen;
4 Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
Diezelve dag zij duisternis; dat God naar hem niet vrage van boven; en dat geen glans over hem schijne;
5 Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
Dat de duisternis en des doods schaduw hem verontreinigen; dat wolken over hem wonen; dat hem verschrikken de zwarte dampen des dags!
6 Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
Diezelve nacht, donkerheid neme hem in; dat hij zich niet verheuge onder de dagen des jaars; dat hij in het getal der maanden niet kome!
7 Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
Ziet, diezelve nacht zij eenzaam; dat geen vrolijk gezang daarin kome;
8 Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
Dat hem vervloeken de vervloekers des dags, die bereid zijn hun rouw te verwekken;
9 Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
Dat de sterren van zijn schemertijd verduisterd worden; hij wachte naar het licht, en het worde niet; en hij zie niet de oogleden des dageraads!
10 Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
Omdat hij niet toegesloten heeft de deuren mijns buiks, noch verborgen de moeite van mijn ogen.
11 Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
Waarom ben ik niet gestorven van de baarmoeder af, en heb den geest gegeven, als ik uit den buik voortkwam?
12 Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
Waarom zijn mij de knieen voorgekomen, en waartoe de borsten, opdat ik zuigen zou?
13 Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
Want nu zou ik nederliggen, en stil zijn; ik zou slapen, dan zou voor mij rust wezen;
14 С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
Met de koningen en raadsheren der aarde, die voor zich woeste plaatsen bebouwden;
15 Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
Of met de vorsten, die goud hadden, die hun huizen met zilver vervulden.
16 Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
Of als een verborgene misdracht, zou ik niet zijn; als de kinderkens, die het licht niet gezien hebben.
17 Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
Daar houden de bozen op van beroering, en daar rusten de vermoeiden van kracht;
18 И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
Daar zijn de gebondenen te zamen in rust; zij horen de stem des drijvers niet.
19 Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
De kleine en de grote is daar; en de knecht vrij van zijn heer.
20 Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
Waarom geeft Hij den ellendigen het licht, en het leven den bitterlijk bedroefden van gemoed?
21 Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
Die verlangen naar den dood, maar hij is er niet; en graven daarnaar meer dan naar verborgene schatten;
22 Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
Die blijde zijn tot opspringens toe, en zich verheugen, als zij het graf vinden;
23 Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
Aan den man, wiens weg verborgen is, en dien God overdekt heeft?
24 Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
Want voor mijn brood komt mijn zuchting; en mijn brullingen worden uitgestort als water.
25 Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
Want ik vreesde een vreze, en zij is mij aangekomen; en wat ik schroomde, is mij overkomen.
26 Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
Ik was niet gerust; en was niet stil, en rustte niet; en de beroering is gekomen.
