Књига о Јову 3
1 Потом отвори уста своја Јов и стаде клети дан свој.
Daarna opende Job zijn mond, om zijn geboorte dag te verwensen
2 И проговоривши Јов рече:
En Job hief aan en sprak:
3 Не било дана у који се родих, и ноћи у којој рекоше: Роди се детић!
De dag verga, waarop ik geboren werd; De nacht, die sprak: Er is een knaapje ontvangen!
4 Био тај дан тама, не гледао га Бог озго, и не осветљавала га светлост!
Die dag: hij worde duisternis, God in den hoge zij er niet om bekommerd; Geen lichtglans moge hem bestralen,
5 Мрак га запрзнио и сен смртни, облак га обастирао, био страшан као најгори дани!
Maar duisternis en schaduw des doods hem bedekken; Mogen wolken zich boven hem samenpakken, En zonsverduistering hem verschrikken!
6 Ноћ ону освојила тама, не радовала се међу данима годишњим, не бројала се у месеце!
Die nacht: het donker rove hem weg, Hij telle niet mee onder de dagen van het jaar, En trede niet op in het getal van de maanden. Mogen de sterren van zijn ochtendschemering worden gedoofd; Hij hope op licht, dat niet daagt, Hij aanschouwe de wimpers van het morgenrood niet!
7 Гле, ноћ она била пуста, певања не било у њој!
Ja, troosteloos blijve die nacht, Geen juichtoon dringe tot hem door;
8 Клели је који куну дане, који су готови пробудити крокодила!
Laat de dagbeheksers hem vervloeken, Gereed, om Liwjatan tegen hem op te hitsen:
9 Потамнеле звезде у сумрачје њено, чекала видело и не дочекала га, и не видела зори трепавица;
Mogen de sterren van zijn ochtendschemering worden gedoofd; Hij hope op licht, dat niet daagt, Hij aanschouwe de wimpers van het morgenrood niet!
10 Што ми није затворила врата од утробе и није сакрила муку од мојих очију.
Want hij sloot mij de deuren niet dicht van de schoot, Hij verborg niet het leed voor mijn ogen!
11 Зашто не умрех у утроби? Не издахнух излазећи из утробе?
Waarom stierf ik niet, toen ik uit de moederschoot kwam, Ging ik niet dood, toen ik haar lichaam verliet;
12 Зашто ме прихватише кољена? Зашто сисе, да сем?
Waarom wachtten twee knieën mij op, Waarom twee borsten, om mij te zogen;
13 Јер бих сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран,
Dan lag ik nu neer, en had rust; Ik zou slapen, en door niets meer worden gestoord:
14 С царевима и саветницима земаљским, који зидаше себи пустолине,
Naast koningen en rijksbestuurders, Die zich grafmonumenten hebben gebouwd;
15 Или с кнезовима, који имаше злата, и куће своје пунише сребра.
Naast vorsten, badend in goud, En die hun paleizen vulden met zilver.
16 Или зашто не бих као недоношче сакривено, као дете које не угледа видела?
Waarom werd ik niet weggestopt als een misdracht, Als kinderkens, die het licht niet aanschouwen?
17 Онде безбожници престају досађивати, и онде почивају изнемогли,
Daar, waar de bozen hun tieren staken, Waar rust vindt, wiens kracht is bezweken;
18 И сужњи се одмарају и не чују глас настојников.
Waar de gevangenen allemaal vrede genieten, En de stem van de drijvers niet horen;
19 Мали и велики онде је, и роб слободан од свог господара.
Waar kleinen en groten gelijk zijn, De slaven van hun meesters bevrijd.
20 Зашто се даје видело невољнику и живот онима који су тужног срца,
Waarom het licht aan een rampzalige geschonken, Aan zielsbedroefden het leven:
21 Који чекају смрт а ње нема, и траже је већма него закопано благо,
Aan hen, die de dood verbeiden, die niet komt, Die met groter vlijt naar hem dan naar schatten graven;
22 Који играју од радости и веселе се кад нађу гроб?
Die met blijdschap zouden juichen, En jubelen, wanneer zij het graf zouden vinden?
23 Човеку, коме је пут сакривен и ког је Бог затворио одсвуда?
Aan den man, wiens pad in de duisternis ligt, Wien God elke uitweg heeft afgesneden!
24 Јер пре јела мог долази уздах мој, и као вода разлива се јаук мој.
Want als mijn brood komt mijn zuchten, En als water stort zich mijn jammerklacht uit;
25 Јер чега се бојах дође на мене, и чега се страшах задеси ме.
Wanneer ik bang voor iets ben, overvalt het mij, Mij treft, wat ik ducht!
26 Не почивах нити имах мира нити се одмарах, и опет дође страхота.
Neen, geen rust voor mij, geen heil en geen vrede, Maar altijd weer tobben!
